ovo je zakonom zasticen text/ zelim..putujem..brze..dalje...

U jednom će se trenutku sve promeniti. Život će postati drugačiji za mene. Treba da budem spremna za to..
Sada, sada želim da otputujem i da me nema što duže. Želim da odem najdalje što mogu i ako mogu, Zadržala bih se tamo zauvek. O tom potom. Nije sve za svačije oči, a kamoli uši.Samo moja stvar. Iznenadjenja će uvek biti.
Sećam se kako je bio neki tamo fucking datum i kako sam naišla u Parizu baš tog fucking dana, baš tog fucking jutra na štrajk takstista. Kamo sreće da nije naišao ni autobuščić. Nisam stala u njega.Kamo sreće da se neki dobri čovek nije ponudio da mene i jednog biznismena odveze na aerodrom..Kamo sreće..Jer, ono što je posle usledilo traje do danas, a kraj se mukama ne nazire iako probaju da stalno na raznim televizijama ljudima mažu oči i prave show programe koji se odnose na zaista  BOLJU prošlost, a u cilju toga da se skrene pažnja sa užasne stvarnosti i ko zna kakve budućnosti!!!!!..Mnogo pre kraja 80-tih i jebenih devedestih..To je bilo, kapiram da shvatate, pre više od 20 godina..Prvi znaci da treba ići što dalje i odaljavati se odavde što dalje i što duže javili su se mnogo ranije. Trebalo je bolje slušati unutarnji glas. Eh, kaže izreka stara, da mi je tada bila ova pamet i mudrost, a godina 20. Ali, nije!Ne kajem se ni zbog čega..Život mi je podario neverovatne svari, dogadjaje, prijatelje za ceo život, divne roditelje, posao koji volim..Ukratko.I mnogo toga što svaki drugi od nas nije zaslužio..Dobar deo nije. Neki jesu.
Nego, da se vratim u Pariz. Štrajk taksista. Stojim. Avion poleće za sat vremena.Nisam spavala cele noći. Nisam znala gde sam. Rekla sam da mi se j. što ću da zakasnim na avion i trebalo je da zakasnim.Njih dve su me pakovale...zspala sam na podu..gurale su me nogama, a nisam reagovala.Tada, ZNAM, nikada se više u ovo, u O V O ne bih vratila. Mlada, pa mislila, ima vremena i biće bolje. Nemam pojma šta se dešava a Belgrade..Još jedan turoban dan posle mojih mesec dana lunjanja po Parizu/Paris) od Sen Denija(Saint Denis) do Klišija..Od Monmartra(Monmartre) do kuće Žan Pol Sartra(Jean Paul Sartre)..On i Simon De Bovoar nisu zajedno živeli u stanu, već svako za sebe. Pametno. Kažu da je najzdravije spavati sam. Slažem se..Sem kad mi glava ne zaspi na njegovom ramenu, ali to je već velikim delom ispričana priča. Rame, pa rame.
U Parizu, plan je svakog dana bio otprilike ovakav. Lara i ja živele smo zajedno u njenoj pravoj, baš kao iz ljubavnih starinskih romana, pariskoj garsonjeri sa svim pravim pariskim ugodnostima, a to znači i škripavo drvo i stari toalet i malo vlage i niski prozori i PAAAAAARIZ. Na dlanu. Onda se tu nabila i dosadna Ivona. O njoj ne bih zaista.

Volim i umem da budem sama. Obožavam da cunjam. Volim da se svesno izgubim u nekom gradu i da se onda vrtim idući napred, levo, desno, poprečno, unazad, uzbrdo, nizbdo, stepenice..gore..dole..Groblje Monmartr(Cimetiere de Monmartre). Slavi lepotu života i simfoniju smrti. Skoro da sam poželela da odmah budem mrtva kada sam kročila na groblje kao iz bajke. Sedela sam malo i obilazila grobove poznatih ljudi. To groblje podseća na Novo groblje, ali je manje, uredjenije, mnogo manje, i ima reda. Zapuštene grobnice čuvaju ostali i ljudi sa groblja. U stvari, tamo zapuštenih grobnica ni nema!Tamo je sahranjen Saša(Sacha Disstel) Distel. Groblja su romantična i idilična za ljubavne sastanke i za duvanje jointa i ljubljenje. Na minusu dok vam škripi sneg pod čizmama. 

  Da se vratim na to kobno jutro. Noć pre toga nisam ni spavala. Bila sam u stanu kod dečka Amerikanca, stjuarta/persera boje tople čokolade koji se zove Anthony ZB. Smith. Stanovao je u neverovatnom stanu na Bulevaru Champs de Mars. Dok smo išli kod njega belim Mercedesom, ljubili smo se u tom taksiju tačno na  mestu gde je mnogo godina kasnije poginula Lady Diana. Kupio mi je nejlepšu haljinu od svih koje imam i onu koju najviše volim. Teget sa plavim, plavičastim i belim laticama , dužine Chanel ,a na preklop. U taxiju smo bili još bezobrazniji nego što je samo ljubiti se..Ali, pariski su taksisti navikli na sve. Stan je bio ogroman. Sa visokim, širokim i niskim prozorima, zapravo staklenim zidovima..Palata.  Ogroman stari klavir. Barokne fotelje. Rokoko ogledalo, pa biću iskrena, ovo moje kod kuće je muzejski primerak za ono kod Anthonyja i veće je, raskošnije..moje je od dadvnina, nasledjeno, voljeno, čuvano, obožavano..Naše rokoko ogledalo preživelo je više od 5 ratova i nekoliko vekova. U Parizu, chez Anthony, na sve strane figurine decaka koji u zlatom premazanim ručicama drže južno voće, tapiserije na zidovima, ogledala šlifovana. Ampir stil u jednoj sobi sa stubovima i pilastrima ugradjenim u stanu od početka..Visoka tavanica 4 metra, kupatilo sa 2 bidea, kadom u kojoj su se kupali i 1928, najmoderniji štenderi za odeću, devojačke sobe pretvorene u mračnu komoru za fotografije, još jedno kupatilo samo sa wc-om, znači-toalet...Štukatura u bojama roze, svetlo plavom i tirkiz zelenom, bela.Porcelan, jedna glava malog amora sa neke grčke skulpture..Slike majstora iz pariskih kafea izmedju 2 rata.. stari filski plakati. Šetajući se po tom ogromnom prostoru mnogo puta sve sam napamet zapamtila. anthony je kao i ja bosio kaubojski šešir, bajkerske crne ili kaubijske čizme. Obožavao je crne CK kašmirske džempere i obične rastegljene t-shirts kao Lenny Krawitz, uzani jeans ili kožne pantalone..Mundir L'appartement..Soba iz koje se ulazi u sledeću, pa u sledeću, pa jedna levo, jedna desno, pa sledeća.Bio je to l'appartement njegove starije ljubavnice koja je možda i bila tih noći bar jednom možda u nekoj od soba, ali niti je ona meni smetala, niti ja njoj. Priželjkivala sam u stvari da se sretenemo..Svuda su bile fotografije, slike, lampe, pepeljare..razne stvari sa svih strana sveta....I tako redom. Stara kuća i na svakom spratu po jedan l'appartement, a dole monssieur koji vodi računa ko dolazi i ko odlazi i vrlo je učtiv, a čuva i poštu. Mene je simpatisao i uvek mi je zvao baš beli Mercedes. Pitao me je zašto uvek želim samo taj, a ja sam mu odgovorila da je mnogo godina pre toga, jedna žena zvana Milica, lepa kao boginja, otišla sa svojim Belim Borom u Pariz. Razvili su krojački biznis i stalno je Milica, koja je inače radila u kući kod moje baka Lule, govorila-"Hajde Lulo i ti sa nama u Pariz, pa da mesiš onu tvoju tortu od oraja, pa da se samo od nje obogatimo". I bila je Milica u pravu. Apsolutno. Ne treba se bre ko slepac vezivati za jednu teritoriju, jedan kafić, jedno drvo i banderu. Ajmo drugačije iako smo navikli ovako. A h..ledjaaa...Ovo je deseti sat danas za compom. Previše.
  Ja tu najvoljeniju svetnu haljinu zovem "haljina-Pokret otpora bez otpora".Haljinu u kojoj je sve počelo i koja mi i dan danas daje samopuzdanje i govori mi-"sve možeš, sve možeš"..Haljina je negovana, ali BAŠ NEGOVANA&očuvana. Nema nijedan nabor posle više od 20 godina..Nemam ni ja bore.
Baš tako. Pametne Francuskinje najviše vole haljine na preklop koje se brzo oblače i još brže skidaju, a ne moraju ni da se skidaju. Ispod se često uopšte ne nose čarape, a ako da, onda se nose mrežaste čarape na haltere ili zift crne grilon hulahopke sa byke čizmama ili nekim džombastim štiklama koje ističu nežnost članaka na nogama.Uz takve haljine nosile su se šeširići, pelerine i kaljače-les galoshes/galoše koje su se navlačile preko cipelica kad pada kišica. Rukavi kratki, a naramenice diskretno našivene odispod. Nije bez razloga jedna od najmoćnijih amerikanki i jedna od pravih dama iz Vorholovog društva, žena zgodna, pametna i vidovita na neki način , Dianna Von Furstenberg, baš taj kroj haljine uzela kao pattern/predložak za sve svoje kreacije. Tako sexy da se to zaista ne može opisati. Nije bitno, ali i jeste koliko je haljina koštala, kupljena u butiku "Claudie Pierlott" pored Hala(Les Halles). 500dm se itekako isplatilo i zašto da ne napišem cenu..Malo mi je, malo više mi je, ma poptuno mi je preko glave fantaziranje o tome kako vas sranje od 20 evra može služiti godinama.Ali, uvek ima izuzetaka.
Lepo narod kaže da ko hoće nešto očigledno vredno ako može treba da plati i sve što sam debelo, i realno isplativo iako skupo platila ili što je neko drugi debelo platio-više se nego isplatilo!Tih godina je vladao tihi egzistencijalistički minimalizam.
Nosile smo crne rolke i crne 501 Levi's, les botinnes noir pour le soir et pour la nuit, a la YSL zenske smokinge, crne  strukirane kaputiće. Preko dana sam nosila crne cipele kao muške na šnir. Džombaste, ali kao moksine. Sa debelom gumom dole ili na šni. Nešto izmedju spenserica i Caterpillar shoes.
Bodiji su bili obavezni. I "Woolford" hulahopke, crne, zift crne, sjajne, sa 1234560875432%likre i vidljivim šavom pozadi. Cipele na štiklu  "Freelance". Skupe, trajnog karaktera. Kupila sam prvog dana jedne kao Mini Maus i bile su tres sexy.S platformom. Od zmijske kože. Kako kaže moja mila and draga, genijalnih često misli Biljana Srbljanović- moraju se svi ti mrtvi reptili reinkarnirati na našim nogama.
  Dogovor je bio, pošto je Larissa morala na predavanja i da završava još neka posla, a dotična dosadna Ivona koja se bukvalno nametnula da se tada nabije u stan, mada smo bile spremne da je degažiramo ispod prvog mosta, takodje je išla na les lectures..Ivoni nismo namerno dale ključ. Cvrc.Morala je da zavisi od nas i  vozale smo je kako smo stigle.Samo je jednog dana došla s koferom na vrata i zaplakala se..Pomislih da ja ostajem mesec, mesc ipo, a da će Lara morati posle sama da je ispraši.
Kao osoba koja rekoh, ume i voli da sama istražuje teren, nevidjeno sam uživala u pohodima po Saint Deniju, Klišiju(fucking srpski padezi, a na francuskom transkripcijom napisano ime u padežu=haos) i onom čuvenom iz filma delu grada, opasnom, poznatom iz "La hainne"/mržnja.
       Rive Gauche. Muzej moderne umetnosti. Musee D'Orssay. Panteon, L'Opera, L'Arc de Triomphe, Etoille, Les Champs Elisees, Les Champs de Mars...Sećam se da smo se nalazile u čuvenom jednom kafeu gde je bila najlepša caffee cremme. U prva dva dana kupila sam sve što sam želela. Prvog sam dana potrošila soma maraka. Drugog isto. Od trećeg dana ništa više nisam kupovala sem hranu, vodu u flaši od koje se zaista mršavi, vozile smo se taxijem, jele p0onekad u restoranima, nekad samo voće i kafu, nekad bukvalno ništa. Kupile ganju za 200DM. Izlazile  smo u "Le comptoire" i u"Les Bainnes douches"Zaista stara parna i na sve ostale načine javna kupatila , pretvorena u jednu od najpoznatijih diskoteka na svetu. Na vratima je stajala krupna lezbejka plave kose i uvek bi rukom preko njih bukvalno 234-ro pokazala na nas.
Tamo sam videla Sila i Grace Jouns.Bilo ih je još mnogo poznatih, ali do jednog momenta ljude vidiš, posle gledaš da ne padneš. I DJUSKAAAAAŠ! Tamo su zaista bile orgije ponekad. Tamo sam upoznala šta je prava čokolada . To je boja plavog čelika koja se sjaji u zoru okupana prvom svetlošću dok boja moje kože izgleda kao sneg. Lepota razlike. Pitao me je da li sam mu zanimljiva i da li sam s njim zato što je čokoladne boje kože.
"NE, s tobom sam zato što mi se TI svidjaš, a boja tvoje kože te čini-tobom isto koliko i moja-mene"..Onda sam  mu ispričala da belina nije uvek "vrlina" i da me gnjave celog života zašto sam taaaaaako bela. Tako smo rodjeni. Posle sam htela Anthonya da dovedem u Beograd, ali desila se revolucija. Cvrc.
Sedela sam nekad u muzejima samo ispred jedne slike satima.Nije bila mona lisa u pitanju..ona se nalazi u sali prvoj s desna, manja je mnogo nego što ljudi očekuju, pod staklom je, dosta visoko i to je to.ISTA je kao na razglednicama i reprodukcijama, a bolje se vidi u knjigama nego ovako.. S tim što je fantastičan osećaj uvek kada sam pored dela jednog od najvećih majstora, svesna da čak mogu i da dodirnem ono što je i on dodirivao. a storije o mona lisinim falsifikatima su dosadne i prevazidjene..Ne možete da obidjete ceo Louvre za jedan dan, niti se to može nazvati gledanjem dela u muzeju.Ni jedan se muzej tako ne obilazi, a ako imate samo nekoliko sati, prošetajte kroz sale i usredsredite se na nekoliko dela koja zaista želite da pamtite zauvek. Moj deda Mile, predratni diplomata i veliki poznavalac umetnosti i antikvitet. Za prvu ekranizovanu "Gospodju ministarku" nabavio je antikvarni nameštaj i sve originalno iz epohe, od šustikli do čaša , vaza i traka za zavese! Deda je u svojim pohodima u Parizu provodio svakog dana mesecima po 2 sata u Luvru....Ah, da. Muzej za jedan dan?To je samo ulazak-izlazak i tek da se kaže da ste bili tamo, a kao da maltene niste.I zaista prijateljski savetujem da ako negde boravite samo nekoliko dana, u nekom straom gradu ili u space metropili kao što je hong kong - ostavite muzeje za neki drugi put. Osetite puls tog grada. gledajte ljude, ulice, fasade, podignite pogled! Uživajte u parkovima, sedite u kafe iz koga se vidi ceo trg, šetajte dok vas noge ne izdaju. Dremajte u metrpoou. Ja sam tako blaženo odspavala na klupi nekoliko sati u katedrali Notre Damme.Sate i sate sam skoro svakog drugog dana provodila u muzejima tačno znajući šta želim da gledam, da bih to i zapamtila. Kada sam videla celu tavanicu koju je oslikao Raoul Duffy za otvaranje Pariskog metroa ostala sam očarana. Obožavam secesiju i l'art deco. Lujeve. Konstruktiviste. Drevnu Grčku i Rim.Ampir stil stvoren za vreme Napoleonovih osvajanja u Egiptu. Tada je u Pariz donet OBELISK!
Želim čim opet otputujem u Italiju da gledam dela Paula Uccella.Konje. I to sam satima posmatrala.A nije da nisam grickala jednu mini sicilijansku kobaju u Panteonu u Rimu. Italija zavredjuje jednu drugu i dugu priču. Mnogo priča.I da opet grlim stubove u Hadrijanovim termama. I da vidim obrise kamelhara Marlona Branda u parku Borghese. Tamo je Paulina Borghese.  Pallaco Borghese. Leži na postamentu/rekamijeu. Paulina.
A PARIS est  Saint Denis. Zaputimo se nas tri jednog sunčanog prepodneva.... Potom smo ustajale zbog izlazaka sve kasnije i kasnije dok to nije došlo do 17h popodne. Dakle, kretosmo da za 200DM kupimo ganju od Marokanaca/Pakistanaca..raznih-anaca i Arapa, magupa i baraba. Mnogi ćute i samo šište zubima ili zvižduću da se ne bi odali odakle su i da ne znaju francuski.
Stoje oni. Gledaju nas. Gledamo mi njih.
Gledaju oni nas i cvrče, gledamo mi njih kroz cvikere za sunce. Slatke.
Koja da im  pridje?! Zna se. Moi.Sunce je tako blistalo. U pozadini je Le Moulin Rouge ostao iza nas......Tu i tamo promakla bi neka visprena ženska koja vešto trguje svojim telom ili travestit koji leti na štiklama. Zgodniji od Naomi C.
Njih otprilike šestorica stoje. Cvrče i šište i dalje. Tamni su..Tamni kad kažem ne mislim na kožu, nego na neku tamu u njima. U isto vreme bi nas i utepali, možda silovali, možda..Ne znam. Pitam-"Hi, guys..Sigurna sam da neko od Vas ima nešto što meni treba".Vadim cigaretu, palim je i ispuštam dim. Bacam cigaretu na zemlju. Na kaldrmu.
Mirni su i dalje.Mirna i ja..To sam isto uradila na Siciliji mnogo, mnogo godina kasnije..To je za neku drugu priču...........
Pitam ko želi da zaradi 200 maraka, kažem da nemam veze sa policijom i da samo želim da se dobro zezam sa drugaricama.
Počinju da se smeškaju..Ove dve pozadi ne mogu da veruju. Jedan istupa i kaže da ima sve kod kuće, eto, baš u onom delu grada iz "La hainne" i da moramo da idemo metroom. Taxi do tamo zaista bi bio skup. Kažem mu da je to OK i da ako hoće da idemo sa njim mora da mi da svoja dokumenta kao zalog jer inače nećemo, a onda ništa od njegove zarade. Na 200 DM ganje, njegova je zarada, treća ruka, sigurno 30%. A 30% od 200DM je 63DM. Isplati se.I da je 10Dm, Njemu se isplatilo. Dan hrane=dan života.
Dao mi je boravišnu dozvolu u ruke očiju punih molbe da mu ih ne uzmem. Dao mi je i ličnu  kartu. Dao mi je i pasoš svoje tužne  daleke zemlje..Ufff..Uzimam nečiji život u ruke i idemo u metro. Ulazimo u voz i on stoji 2 metra od nas. Mi ga više ne gledamo. On povremeno gleda nas. Pare su isto kod mene. Dok god je SVE to kod mene, nema frke.
Stižemo.
Nedelja je i skoro nigde nam žive duše. Odlazi i donosi nešto zašta se kasnije ispostavilo da je najbolje na svetu. MELEM.On ne zna da smo i mi iz jedna problematične zemlje. Misli da smo iz Italije.

Čim se vratio, dala sam mu dokumenta, 200DM i još 10 maraka. Svojih. Njih dve nisu ni znale.
Oči su bile pune suza i njemu i meni.
Da razbijem ovaj tužni trenutak reći ću vam da sam posle ručka u  nekom feleričnom korejskom restoranu, pojela neko sranje sa začinom koji nije ni bio ljut, ali sam od njega dobila svoje prvo lupanje srca. Ušla lepo u apoteku i rekla kakav je bio sled stvari. Apotekarka mi je izmerila pritisak, dala magic pill i rekla da idem da spavam.Spavala sam 17 sati, tako da taman više do tog kobnog dolaska a Belgrade nisam više ni spavala..Maaaalo.
E, šta ti je život.
Fabrička traka. Samo zavisi da li ćete izbrati da stojite kao robot pored nje i  kao bez mozga, baš kao u Čaplinovim filmovima koji su se borili protiv bede i propasti radničke klase u Americi dvadesetih, pa i velikog bankrota, jer ljudi su jeli jednu jabuku dnevno..Da li ćete izabrati da budete na traci ili prozvod na traci.;....npr.-CHANEL No5..Da li ćete biti onaj koji kontroliše radnike ili baš vlasnik fabrike!? Zavisi i od sudbine i od nas.
   Neki mi je neznanac napisao kako mu je čudan moj tok misli. Pa, naravno da mu je čudan kad u glavi gajim bezbroj sećanja kristalno jasnih, kad se zabavljam time šta će mi doneti sledeća asocijacija, kada zaista slušam sve više svoju skoro nepogrešivu intuiciju i kad imam fotografsko pamćenje.
  Kliši. Liči mi ta pomalo ogoljena avenija na proširenu verziju Krunske ulice, ali sa većim zgradama i vilama. Tog je dana bilo tmurno vreme i zamišljala sam da idem kod Henrija Milera da mu se podam. Da me crta. Jedan slikar me je tačno na Place Vendome pitao da mu budem model i zeznula sam se što sam prvo odbila dobro plaćen posao.Nasmešila sam se čiki s bradom i rekla da ne bih i otišla pola ulice dalje. Starinski. Bila sam jako mlada, pa me je bilo stid da se skinem gola pred nepoznatim čovekom..A onda pomislih-"koja si ti budala da u Parizu nemaš hrabrosti da poziraš slikaru" i uradila sam to.  Okrenula sam se i potrčala za čovekom, a on je da bi me ubedio i otklonio neki moj mali strah, izvadio beležnicu sa krokijima iz džepa i tamo sam videla - sebe..Devojke kao ja..3 dana sam išla folirajući drugarice da idem kobajagi na Ajfelovu kulu koja me inače uopšte nikada nije ni zanimala.Kao, idem s Čokolada Anthonyjem da jedemo u restoranu na vrhu Ajfelove kule..Vidi se u James Bondu taj restoran.U hotel "George V" svraćala sam da bih piškila. Uz žurno američki naglašeno "Bonjour" . ETO. Na Siciliji sam mafiozama objašnjavaal da nisam bogata, a oni su me pitali, jer, imali su jedan fenomenalan butik , pa kako to da onda odjednom kupujem 3 kaputa za 1200 evra..Objasnila sam im kako to a noi funkcioniše. Oni su sve vreme, braća blizanci u listerskim odelima vrteli glavom i govorili-"Ma cosi,ma cosi...non e vero..non e posibile..che ...ma dai..bella..cosi..?"
3 dana razgovarala sam dok sam pozirala sa tim divnim gospodinom, starog kova slikarem i zaturila negde zauvek njegov telefon i adresu. Kao u nekom romanu. A da me ubijete, ne bih znala gde mu je atelje,a verovatno ni on više nije živ. Slikao je klasično. Skica ugljenom. Pa ulje. Zaradila sam bila 400 dm. Zbog beline. Rekao je da takav sjaj koze i takvu senku decenijama video nije. Možda je lagio, ali taj kompliment bio je tako romantičan.
PARISKI...............

ovo je zakonom zasticen text/dosada..do sada...

Dosada. Ili je bila možda dosada do sada ili ce biti od sada manje dosadno nego što je bilo.
Svojoj se mami divim jer joj nikada nije dosadno. Nikad. Meni su često mnogo dosadniji ljudi nego što su mi dosadne razne pojave, stvari, dešavanja..Jer, sve to čine ljudi.
It's all about the company-not the destination.
Zaista  je ispalo tako..Onda mi padne napamet zašto su se Srbende naložile na nešto zvano "all inclusive"= dobijete u hotelu sve na tacni i ne morate nigde da idete..So boring. A fotografije napravite tako da ispadne kao da su vaše. Lako..Neko nek vam šalje fotke ili slikanje iz hotela, pa dokle dobace. Kratko. Ne izaći nigde 15 dana samo da bi se ležalo, ležalo i samo ležalo. I da bi se škljocale fotografije kako je tamo gde su ležali, ležali, ležali i da pokažu nesvesno kako je to samo za, pa samo za -ležanje.
Plati neko soma ipo evra da bi ležao. To se zove ležarina , a može jeftinije da se prodje i na druge načine. Upakujte sebe zajedno sa suvom hranom za 14 dana i sa 14 litara tečnosti, 14 konzervi tunjevine i sa 14 flaša i vakumiranih kutijica za kaka. Sve to uredno platite, pa ležite tako u nekoj pošti, na štajgi, u depou., u nekom sefu..Lepo se može ležati za lovu na silnim mestima.
Ali, dosadno je .
Nemam ništa protiv all inclusiv. Dapače. Imam protiv dosade. A njoj se stalno odupirem i kad naidje, pustim je, ali se prenem brzo i idem dalje. Nemam interes da budem negde gde je dosadno zato što je tu još neko ko..ko-šta....Ništa.
Ali, jedan fenomenalan lek protiv dosade, a kada ste možda prinudjeni da budete negde jer čekate je posmatranje ljudi. To  mnogo volim da radim svuda, a najviše dok smo imali kuću u komiži na visu..sedi se na drvetu ispred kafića ili na molu i gleda se ko dolazi, proilazi, ko će sići sa vapora(trajekta) ili ko će s kim ući u kafić. Još zanimljivije od toga je posmatrati reakcije ljudi, način ophodjenja, grimase...Zamislite koliko je samo dosade i nervoze utkano u nekih 45 min. čekanja raspalog autobusa na zadnjoj/početnoj stanici..užas..ali, tu su ljudi. Gledajte ih..Razmišljanje..Koliko sam samo puta iz dosade izvukla nešto konstruktivno..Koliko sam samo puta jer mi je dosadno kod kuće bilo spavala satima, mali milion puta taj čuveni beauty sleep. Odakle meni dobar ten..Od spavanja najviše, od umivanja hladnom vodom, geni, dior, redovno..sve redovno....pisala sam već o tome..A text je danas o dosadi proistekao baš iz dosade i verovatno je i sam dosadan. Text.
Meni je dosadan.Sad, na treće čitanje, i nije toliko. uopšte nije. Čak mislim da  oni kojima ovaj text bude dosadan, možda nisu bašsve shvatili kak' treba..sveobuhvatno..Ha..all inclusive!
A opet sam učinila  nešto da se borim protiv dosade napisavši text o tome.
Poučno i konstruktivno. Pa da.
A sad..sad, kad je prošlo ovih 15-tak minuta , jer sam zacrtala da ću danas blogotext napisati; sad stajem.
   IPAK, dosadno mi je da danas pišem bilo šta više. Nervira me comp, a treba i da počnem da se spremam za jedan rodjendan. Postoji velika mogućnost i da tamo bude dosadno.
Imam sjajan lek za to. Okrenem se na peti, mahnem kome treba, pošaljem pusu i prošetam se do kuće. Često je to najbolji deo večeri. Šetnja tokom koje mi nikada nije dosadno..izlog levo, fasada desno, zanimljiv neki čovek vis a vis..dignem pogled..pogledam u nebo..
I..Rekoše tragičnim tonom na svim mogućim stanicama kako će sutra sneg.
Ne vidim ništa čudno u tome što će početkom decembra u Srbijici padati sneg. Bar nek padne pošten sneg, pa da uživam u lepoti Krunske ulice dok pada..Samo tada.
Kraj. Sad sledi motanje po kući, tuširanje, spika fonom, možda neko iznenadjenje.AAAAAAAAAAAAAAAAAAa -- A šta da obučem?! Kad bih sad o tome počela text bi bio gotov za 3 dana...Odjednom, uopšte više o dosadi ne razmišljam jer idem kod druga kog volim bar da ga zagrlim jer je dobar..mnogo dobar..i da vidim moju Sašu sa kojom se smejem do besvesti eto, smejemo se..smejemo se dosadi u facu!
Odoh......................

ovo je zakonom zasticen text/JA

Kako da izgledam ..Kako da se obučem?..Kako da gledam?..Kojom rukom da poduprem bradu, a kojom da mašem taxiju, a kojom da zovem kelnera..
Nemam ovakve dileme i probleme. Samouverenost sam sticala godinama, a bez nje nisam bila ni kao sasvim mala. Naravno da se bavim pitanjima navedenim gore i svakako da o tome vodim računa, ali ide mi lako..
Znate ono čuveno -"to je rodjeno žensko"..Mnoge moje tajne znaju samo muškarci i poneka muškom principu sklona prijateljica. Danas mi je drugarica, tačnije poznanica, napisala zbog nekih u chatu ishitrenih mozda reči, da sam dete jos uvek.
Pa i ako jesam, pa šta..
ŽENA-DETE.
Čini mi se da devojka nikada nisam ni bila.A tek od devojačkih snova nisam patila...Tetkasta nikad ne mogu biti jer sam funky i jer sam hippy. Anarhična, dekadentna, strasna, tvrdoglava, inadžija kao i svaki inadžija na svoju stetu. Dobra - pomogla sam verovatno više drugima nego sebi..Jednom me navataju čuveni bubnjar Trut i Rambo kako plačem, ronzam na sred Mutapove..Rambo reče - "Ajde Žoziiiiii, rasna si ženska..nemoj plakat'..Hajde sa nama da ti sviramo, da pućnemo štogod i da se najedemo. U moravskoj kućici koja im je služila za druženje, svirku, provodjenje, tešenje rasnih riba i ostale konstruktivne rabote;..I bi tako. Rasna.
Besna na poznate roditelje što me nisu mnogo više ufurali tamo gde rade, na TV i u pozorište, na film. Mada, toliko sam vremena provela pored mame u televiziji sa velikim T, televiziji Beograd, dok je usnimavala filmove najzanimljivije na svetu..sa 6 godina sedela sam u kajronu dok je prevodila "HELP" i "A hard days night"..A tek bife F odeljenje "Ateljea 212"..Ta me je škola naučila da se šalim do kosti,m da primam udarac, daa ga zadam, da ni jedna tema nije bauk i da smo svi LJUDI MAHOM LUDI!..A opet, veoma zadovoljna jer sam svojom zaslugom dobila skoro sve poslove u životu, jer niko nije nikog moljakao zbog mene. Preporuke se podrazumevaju, ali ako ih ne opravdate-ĆAO! Mada, sada je za neke fakafljuke doslo zgodno vreme jer je dovoljno da iz one stvari nekom ministru ispale 2 balave kineske loptice u facu, da ga ošamute i ...eto njih..golišavih..savetnica. Fuj! Oduvek su se neke  teže kategorije ženske provlačile kroz diplomatiju, ali su bile dame, bile si starije od ovih balavica, bile su učene, znale su da špijuniraju i kako da odvedu u krevet i muško i žensko. da bi saznale šta treba! INFORMACIJE!.Da je renesansa, bila bih kurtizana visokog reda voljena od JEDNOG i obožavana od ostalih....Kad sam na poslu bivala  čak i nepravedno i preuveličano kažnjena jer sam otvorenija od drugih, a za koje se danas ispostavlja da jesu strejt ko motka , ali motka im u lazljivom i lopovskom dupetu.
Vrljavi, pakosni, loši, zli...
Indikativno je da su na tim nekim položajima  uglavnom bili mnogo loši frajeri, relativno obrazovani, al' samo u najavi. Priučenog znanja, ali pokvarenog uma i sa atavističkim ruralnim težnjama ka bolesnim ambicijama.
U životu ne postoji stvar koju sam poželela da uradim, a nisam..Bar do sada i u moćima realnog.
Najveće bogatstvo jeste moj status radio stara koji nije ubio video, upisana na nekim sajtovima i kao glumica, svakako free lance independent journalist of the WORLD i opinion maker. Začetnik zanimanja koje se ovde još nije ni ukotvilo.
Poslednjih godina moj mozak je rešio da,jer podsvest jača je od svesti; iako sam ponekad zaboravna gde je body, a gde je fajl o Baader-Menhopf zaturen, a da sam NJEMU vec ispricala priču o tome kako mi je izmaklo da čuvam gajbu na Neimaru, pa onda da imam 12 t-shirts sa lobanjama i preko 100 pari cipela i korsete i steznike..a tek boe, marabui, sljokice, krzna..ružine latice..Sve poklonjene mi ruže čuvam i okrenem ih naopačke i tako sasušene..Lepe su, zaledjene u vremenu . ZAUVEK.
Jedne sam noci bila Crna Dalija iako nisam plavusa..Zašto plavuša, iako je Crna Dalija-Black Dahlia bila crnka!?  Posle njenog ubistva prostitutke su se plašile da imaju crnu kosu..SVE verzije tog slučaja su ekranizovane, a novinskih članaka i eseja, detektivskih prikaza i nagadjanja ima na stotine hiljada. Ko zna dobro traj slučaj, trebalo bi da zna da su se tada horde devojaka posle ubistva i komadanja tela nepoznate devojke=Joan Doe, koja je potom identifikovana kao Black Dahlia, prostituke visokog ranga u Holivudu farbale da bi izgledale kao čuvena Veronika Lejk(Veronica Lake). Neko se zbunio jer nije ukapirao, pa je pitao..A mogu zbog svoje mašte da budem u ljubavi ko god hoću, a posebno kada sam u korsetu kao iz 50-tih!
Opet zaboravih da me ta moja ženska ljubav prema svemu -  od gaćica do kaubojskog šešira i ono čuveno moje bake:" žena mora uvek da bude sredjena od glave do pete ako se izvrne na ulici, pa me/je odnesu". To ne sprecava moj hyperintelignetni mozak da se stalno napaja novim znanjem i informacijama.
Pošto od ponekad zaista kretenskih rasprava na FB-u izgubim dragoceno vreme da napišem  sjajan text u blogu, a nijedna mi tema nije strana, iskoristiću,  pa ću napisati da SVE što pišem ovde pišem poptuno javno. Baš kao što SVE sto sam ikada napisala, postavila, izdvojila kao zanimljivo na Fb-u:modu, muziku, umetnost, dnevne dogadjaje, stav  o drzavi i politici, ljubavi, stav i razmisljanja o suštinskim ljudskim pitanjima - stojim časni ispre i za svog imena!..SVE to  mislim, proživljavam i prEživljavam..subjektivno i objektivno.
Kada sam srećna, ne znači da mogu  da radim sve..Ne znaci da uvek mogu da pišem. Sad, večeras, opet nemam vremena i necu to nikada više sebi dozvoliti..Da se kao danas, bavim 2,3 sata nekim tamo ljudima kojima je , na nesrecu, umrla kcer, ali vise od milion ipo evra za neku drugu bolesnu decu jos uvek čami na računu.A ONI ĆUTE i kao kobci čekaju, čini mi se, zaista željno, bez 2 reči podrške drugim roditeljima i bolesnoj deci....Čekaju "nasledstvo" ,pa će da odluče šta će sa njim..HAHA..I kad se sve ovo bude završilo i dalje ću o mutavima misliti sve najgore. Zašto bi oni bili povlašćeni u bilo čemu u odnosu na neki drugi, treći par..Na neku četvrtu ili sedemdeset petu porodicu kojoj dete UMIRE! Za mene to nije normalno. Ne mogu da odmahujem rukom i da se pravim blesava u odnosu na život oko sebe....Svakoj budali, kretenu, prostaku, neznalici, lošem prevarantu, lažljivom djubretu staću na put svojim znanjem i finocom..Hvala nebesima, pa znam i još neke fazone, a biceps je sve jaci..Touchee..bacam Vam prostaci i neznalice, rukavicu u lice..a zašto se to tako radi, bolje Ne tražite na Googlu, nego, pravac - enciklopedija u ruke ili ako nemate a  la maison, a željni ste znanja..Eno, bibilioteke rade! NARODNI MUZEJ NE I TO JE TRAGWEDIJA..Tragedija je što ima dece od 16 godina i ljudi od 27 koji u naš Narodni muzej, koji ima bogatu zbirku, nikad ušči nisu..Ne zaboravimo, knez Pavle je zaslužan što taj muzej postoji i od SVOJIH LIČNIH para je dela kupovao.
U stvari, ljudi kao ja vise se ne smatraju normalnim, podobnim i dobrodošlim za ovo društvo i iskreno, baš mi je drago zbog toga.  Tragično je, ali spoznaja da su mahom turbo-novoelitno-nacionalistički tipusi i neke cice kurvice i genseci zabrazdili misleći da imaju moć..fiktivno..long story..bad story..SAD STORY. Nisam nikada bila član nijedne stranke. NEVER. Niti bih bila..Gade mi se od kada su se pojavili. SVI. S druge strane otpor prema hrabrim, obrazovanim, produhovljenim ljudima je porazno, tužno, beskrajno depresivno za ovu državu kojoj nije više stalo da stanovnici išta znaju, vec da žive kao u mišjim rupama, da pomole glavudžu samo kad idu i vraćaju se sa posla u svoje soc . stanove ili nabudzene ukrdenim parama sazidane kućerine..Mi izmedju, nas malo...Taj sendvič ološu nedam da kusa..Prejak sam začin za seljačine..Njima se od mene diže veštačka kosa na glavi..Neka. Apotekarkica ne zna sta je "Synalar"..Objasnim joj..Pitaju me-"Kako imas živaca sa budalama"..Kažem-"Imam i dok god budem imala učiću ih pameti"..U "Lilly"-ju ne znaju nijedan strani jezik i onda hoće da me ubede da je šampon za žene sa ravnom plavom kosom bas za mene. Za mene, crvenokosu sa loknama!? Možda neke iz tih parfimerija nešto i znaju, ali do sada nisam naišla za 5 godina i više na takav slučaj..NISAM.  Frizerka u salonu, eheeej, jadnica ne zna šta je "Vogue" a stoji joj na polici 2 metra iza ledja..Neće ona nikada preći ta 2 metra, makar frizirala do kraja zivota. Neće ona nikada otići dalje od dužine tog gajtana za fen...Takvi se ne osvrću oko sebe da bi videli na čemu su i šta je okolo..Njima je udobno u mikrosredini koja još uvek miriše na odvratnu zapršku njihovih rodnih kuca u tamo nekim selendrama.SELO POŠTUJEM I POŠTUJEM POŠTENOG SELJAKA, RATARA...SELJAČINE - NE!..GARNIER bezR, Kreteni. R se ne čita nikada na kraju reči u francuskom....Ima divnih ljudi u Srbiji. Ne dolaze u Beograd..Možda bih radije predavala u jednom lepom SELU, nekoj deci čista srca, djacima pešacima koje priroda pročišćava na sve načine umesto šropostadoh neka vrsta narodnog tribuna koji se bori protiv primitivizma i lažnih ljudi koji se ne snalaze u gradskoj sredini, već je mrze..hoće u Beograd, pa se ne snadju, ne nauče ni gde je 10 najvažnijih ulica u centru grada i onda im smetamo mi, rodjeni Beogradjani..Medju ljudima u srcu Srbije ima ih mnogo koji zele da znaju, finih ljudi, ali ne hrle da siluju Beograd nego pokušavaju da pridignu svoja lepa i nekad bogata sela.Pogledajte samo kako je lepa arhitektira moravskog tipa, kakve zanate znaju u selima, šta sve prave i koliko zdrave hrane bi prodali..Nakupci ih uništiše...Hodam..Govorim nekoj niskoj debeloguzoj  oznojenoj smrdi, "pardon..pardon..pardon.."..Skot ne reaguje..Stanem ispred nje i lepo pitam-"Govorim Vam PARDON, tj. -izvinite- već 3 puta..Da li razumete uopšte sta sam vam rekla?"..Žena skot kaže-"NE"..Zgranuta, govorim joj da"Pardon" moze da kupi na kiosku i da ga ždere, a da ta reč znači-"IZVINITE"!
Manjina sam oduvek. Ne odmaram. JA SE ODMARAM.
"Zasto si taaaako bela", počinjao je svaki moj dan sve do skoro 30-te, kada su vec poceli da posustaju sa tim pitanjem na raznim ostrvima, plažama, u uvalama..Simptomatično je da su me samo ljudi iz YU to uvek pitali. Nikada niko drugi. NIKO. Zanimljivo je što me takve stvari uopšte nisu bacale u bedak nego sam ih okretala na šalu i u svoju korist.
Pa i kad sam bila najbucmastija znala sam da će to proći i da ću biti ribetina samo takva.Što i jesam. U našem se društvu stalno forsira neka lažna skromnost..Kao, to je neka vrlina..A zar nije veća vrlina staviti svoje znanje na raspolaganje!? Govorim 3 jezika kao maternji,  sluzim se sa jos par..Da umem da uradim ovo, ono..nesto treće..Da kad slušam sta govore vodiči kroz Hram Svetog Save na Vračaru, meni... dodje mi da placem..Jednom sam išla sa grupom namerno i pratila svaku reč..Posle toga prišla sam  ženi vodiču i rekla joj da 70% stvari koje im je govorila nisu ispravno rečene.Rekla sam joj da mi je jasno da je namerno jer ne zna dovoljno dobro engleski prepravljala i pojednostavljivala fakta iz istorije..Ona ćuti..Pitam je dal' hoće da je prijavim jer je zločin to što radi i jer je to što radi protiv kulture ove jadne zemlje, jer govori netačne stvari ljudima koji su došli iz inostranstva ...Moli me da je ne prijavim..Rado bih je prijavila kada bih bila sigurna da bi na to mesto došao neko zaista prosvecen..Ali nisam..sigurna..A nisam ni drukara..
Svidja mi se što mi se žene obraćaju u inboxu pitajući me za savete, dopada mi se što se dopadam muškarcima mozda ne toliko zato što sam sexy vitko-oblo tapacirana i čvrsta , već jer sam duhovita, otvorena, hrabra, zavodljiva,obrazovana, a znam meru..imam meru.S muškarcima se mora imati mera!..Naučila sam...Taj sam komliment zavredila padajući prvi put u naručje NJEMU  ..To je samo moja stvar. Tapaciranost.I kako GA steći. U željenoj meri. Mera za meru.
Dešavalo mi se da jedan čovek iz nemoći kaze da imam kratke noge iako mu se dopadam, ali je drugi mnogo mudriji( nije isti vremenski period u pitanju, ali dužina nogu je ista bila i tad i pre godinu ipo dana)rekao da sam prakticno tako savršeno nesavršena da mi se ne može odoleti..Da imam male lepe ruke i divnu kosu..I te cvrste noge kao predratna igracica.
I šta ja pišem danas ovde!? Ja znam.  Opet dajem impuls nekim drugim ženskim osobama da se mora ulagati u sebe na pravi način koji nije ni u ludilu nužno i najskuplji.M O R A.
I da se ne sme odmahivati rukom na glupost i neznanje ukoliko niste i sami takvi, pa ne provaljujete ili vas je baš briga. Ovde su najgori pokušali da se sakriju..neko vreme uspevali..ali, SVAKOG stigne taj čuveni KRUG koji se mora negde zatvoriti. A POINT BREAK - TAČKA PREKIDA za neke je KRAJ! Ako primetite nepravdu i prevaru-reagujte..Ako vam se osoba koja vam je niko i ništa obraća na "TI" objasnite joj da niste isti korov pasli.NAŠ jezik ima jasno deljenje na jedninu, množinu, padeže i nivoe obraćanja..ajde de, zaista nekada delujem mnogo mladje, pa to "TI" mi ne smeta, ali kad vidim da je to neko rekao samo zato jer ne zna ništa, a bi da mi spusti, e tada taj doživi od mene neočekivano! I pognute se glave njegove sve završi..il njene......Ne povodite se da govorite srpsko-turbo-engleski baš zato što o engleskom pojma nemate, ali hocete na IVENT....Taj ivent, taj dogadjaj koji se ponavlja svakog dana u Srbiji, u silovanom gradu Beogradu, te "ivente",  grozne fake(fejk=lažne) dogadjaje ne želim da pratim.Postao je običaj da neki koji sebe smatraju nevidjenim facama, a na mapi sveta ne postoje ni u jednom smislu, neke druge koji su takodje niko&ništa ovde masi "preporučuju2 kao neke takodje "svetske face", ali za njih su čuli samo njihovi tata i mama..i nije sve ni biti mega giga sega popularan, nego raditi PRAVU STVAR. Zna se šta je istinska umetnost danas u svetu, a ovde se ljdima često zaista nudi-PREVARA!.Nije Žozi bila tamo, ako pitate. Ako je neko zbunjen, pa, mogu slobodno da kažem da sam jedan od parametara šta je u ovom gradu vredno u zadnjih 25 godina...Više od 25...
Čudne sam stvari videla zadnjih godina bas na tom FB-u. Jos čudnije na ulici, medju nekim ljudima koji me plaše svojim cik- cak hodanjem, nemuštim urlanjem. Prezirem ružne masne tupave face pandura koji kobajagi nešto rade, a kad ih iz zezanja pitam gde je neka ulica, naravno da ne znaju, jer "nisu iz tog kraja, rejona". Nisu iz Beograda, u tome je stvar..Neka se vrate u svoj da kolju. eno, u novinama, na Tv-u, pola policije su korumpirani kriminalci u pokusaju, silovatelji, psihopate, "elitne" ubice. Neka sede u Špediterskoj kasini..E, ko zna sta jeto, svaka mu cast!
Da su mnogi koje smatrah cool, apsolutno nepismeni i neobrazovani konačno je isplivalo na FB-u pored svih njihovih kamuflaža. Zavidni. Pakosni...Nepismeni..Pa ne mogu onda ni da razumeju i shvate tudje mišljenje jer ne poznaju stilske figure, metafore, ne vide ironiju, sarkazam, poznat im je samo bukvalan sled stvari..Ne znaju padeže, a proizvode prdeže..Ohohohhoo--umem ja itekako masno da se izrazim kada je reč o masnima.
Lecemerje i komplimenti zrelih uspaljenica željnih kobaje; kometari kako  su "prelepe"..Jedne drugima..Ja prelepa nisam.
I tačka..
Ja sam samo mačka. I jedem samo tartar biftek. Od mesa. E sad, pošto je nepismenost i neznanje chez nous dostiglo takav nivo, moram da dodam objašnjenje da je jedino meso koje jedem biftek spremljen tako, na zivo+zacini i da se zove Tartar biftek, tj, tatarski biftek.
Odoh sad. A ako se neko osetio pogodjenim zbog texta znači da sam ubola pravu stvar..
Ako se neko osetio samouverenim i ok jer nije kao ovi iz  rečenice iznad, ..i to znaci da sam napisala pravu stvar.

ovo je zakonom zasticen text/15 minuta

Sada imam samo 15 minuta i onda u 21.00 moram da budem na gotovs.
Sedim ovde kuckam, obucena, sredjena od pete do glave, nasminkna, okupana, frizirana, pedikrinana, manikirana, cista, lepa, bela, mamina maza.Na stiklama. Ama baš.
Neću ni greške možda imati vremena da isšparvim, a brzo kucam i kreške sejavljaju.
14 minuta.
Pa, o čemu onda drugo da pipšem sem o tih fatalnih 15.
da, izmiču mi često.
ranije nikad nisam kasnila, a sad, praktično - ne smem da zakasnim.
više nikad.na prvom mestu. vreme...imam ga.
nemam ga.
Vreme..Šta sam sve mogla za tih 15.
za tih 15 uspela sam da u junu popravim životnu štetu.
dokazala sam da mi je vrednije sveg ostalog vremena tih 15 minuta.
Čekala sam milijardu puta ljude koji kasne. užas. Onda, shvatajući tokom dugog niza godina da ja skoro jedina dolazim na vreme, a pod Marijinim utcajem, zbog čijeg smo kašnjenja ponekad stajali na ćošku Krunske i Kralja milutina i po 45 minuta. i po kiši i po hladnom vetru.Beogradjani nenormalno mnogo kasne, sem onhih divnih ljudi koji nikada ne kasne. Kasniti se ne sme zvog sebe. moraju se poštovati drugi. Ova tema je previše zanimljiva da bi stala samo u 15 minuta. 15 minuta traju reklame zbog kojih često zaboravimo šta smo gledali, a ponekad je nešto dobro, i..ode voz..
tako može i u životu. Rečeno mi je da stvarno ne kasnim. Volim da dodjem na vreme, ali ja sam ipak od onih iz ere kada je Beograd bio mnogo, mnoooooogo manji..-kada smo se za petak u 9, dogovarali u sredu u 11 u školi i..I! Svi bismo došli tad tamo gde treba u petak u 9.
i tako, sve do sredine, kraja 90-tih, kada su posle seljoberske naprave koja ni najboljem frajeru nije mogla sobro da stoji, zvanog-pejdžer, stigli mobilni telefoni..
haaaahahahaha..L U D I LL O. Jedan od prvih koji ih je imao je moj drug, arhitekta mića kucina. to je bio ne telefon, nego toljaga, baterija za luster za hotele, agregat, cigla..Grozno..I nekako mi se činilo da to nešto i nije tako "strašno"..Onda sam vrlo brzo i ja poželela, stala u red u kosovskoj, pa poprečno, i kupila svoj prvi "Ericsson" za, dal beše 160 maraka ili 60..Nebitno je više..bio je cool. Pa još zakačinjanje za pojas. džiberaj samo takav.
Pa sve do danas, kada sam letos bila konačno prnudjena da dobijem svoj mali deo space laboratorije kod sebe..igračka..ima jedan mnogo jak android kkji jede bateriju..Imamo sve tamo..mogu i da se kuglam.
15 minuta. da bar ćutim malo.
Jao. Daj mi bože tišine.
razmišljala sam o slepim ljudima.
gotovo.Sad je 21.oo. Prekidam.samo još ovo. Imam ideju da napravim performans u kome će moći da učestvuje i publika i u kom će slepi ljudi naglas govoriti ono što vide dok pipaju naša lica i osećaju nam unutarnje stanje. Ufff..Teško malo. ali, tapiju na to imam i nek se neko ne trudi da sad krade ideje, jer, lepo gore piše, a pitali su me već dosta puta..Dajkle, moji textovi jesu zaštićeni zakonom o autorskim pravima kao i moje ideje. Tako da će nekom malo pasti glava.
bićete obaveštenio, a od odšete ću delom napraviti dobar žur. onda putovanje. Solo. ili plus 1.
IZIVLJAVANJE::

ovo je zakonom zasticen text/Na život i smrt

Smrt.
dosla je pre mesec ipo dana po jednog od mojih najboljih prijatelja... .Nebojša. Ja jos nemam dovoljnu distancu da bih mogla da napisem tekst o njemu, ali..Zašto da to ne uradim već možda sutra ili za 2 dana..!?
Koliko sam samu sebe shvatila do kraja ce mi života podjednako biti teško jer ga nema i nikada na to neću moći da se naviknem. Niti hoću. Jer nije bilo fer. Sećaću se da smo se videli onako kako je ON voleo. Poslednji put. Sedeo je u uglu svog kluba, pardon, njenog, i u tom tamnom stroboskopskom svetlu izgledao je moćno i muževno kao i uvek.
Da li ću se ikad pomiriti sa tim da ga nema?
NEĆU.
Srela sam Monaha na predpremijeri. Ono što se te večeri dogodilo nama koji smo deo starog "Ateljea", ali su se zatekli i novi momci i jedna dobra devojka u novoj podeli, ostaće samo medju nama koji to spoznajemo još od pre 20 godina..skoro 20. Više od 20.
To ce ostati samo medju nama..Znam da mi je Jezda rekao kako pamti za ceo život šta sam mu rekla posle premijere "Marije Stjuart"..Sada sam mu rekla da je On taj čija je uloga u današnjem vremenu glavna jer je ljubavna priča pomalo otišla u drugi plan. Muci Veliki Draškić koji je, jednom kada me je zaista očinski zagrlio rekao -"paa, mogla si da budeš i moja..kćer", a išao je u školu sa mojom mamom i radio decenijama sa mojim ocem, kazao je u svom stilu, beskrajno i brutalno duhovit, na jednoj od "pozorišnih" sahrana, da smo mi, Srbi, veliki parastosari..Smejao se i zezao sve žive okolo i zamolio da ne budemo parastosari njemu. To je bilo na Topčiderskom groblju kada je bila sahrana Liline mame..Lila je bila najpoznatija, najvoljenija i najbolja sekretarica u "Ateljeu 212" - ikad..bila je svemocna u svom poslu. Smrt je pre izvesnog broja godina došla i po nju.
I dobio je nagradu "Zoran Radmilović". Nenad Jezdić Jezda. Razdirući svoja pluća do bola bukvalno do bola bukvalno do bola najdirljivijim rečima, sazdanih od Kovečevićevog teksta, didaskalija i govora majora Gavrilovića.
Nova je publika delom čudna i osvrće se na neka mesta na kojima glas Nenada Jezdića mora da im razdere ne samo bubnu opnu, nego srce, mozak, dušu..Ako to ne osete i ako ih On ne opomene tom glasinom koja je najsnaznije sto je vojniku ostalo dok OPANČARI brane zemlju - njihov je problem veliki.
"Vi u ovu bitku već krećete  mrtvi.
Onaj koji preživi neka smatra da se ponovo rodio.
U mom se bataljonu ne trči.
U mom se bataljonu -LETI"
Sve je rečeno.
Pitala sam Monaha. U bifeu zvanom F odeljenje. Na pauzi predpremijere.
"Reci mi   _____", oslovih ga svetovnim imenom..."reci mi, okrenuću se prema zidu da glumci ne vide moje suze...reci mi šta je to..taj bog..ja u njega baš ne verujem..sem u neku silu.."
Monah - "U Boga da verujes ne moras. Veruj u ljubav i istinu."
Monah NIJE isto što i sveštenik. Monah je jak, monah vozi brzo, monah zna toliko..Monah je moderan i duhovit........S Monahom sam razgovarala na francuskom. Monah voli. Biću slobodna pa ću napisati da monah prezire izvesne ljude, stvari i pojave. Monah ima najčistiju dušu.
Priča je faktički neprepričljiva. Pozorišna.  Zaumna.  Samo u pozorištu može tako nešto da se desi.
Monah drži ruku jednu u drugoj dok razgovara i gleda pravo u oči svojim dubokim bademastim očima.  Na pauzi sam se onesvestila. Nije za priču. Sorry. Drugi put.
Smrt je ponovo došla. Po jednu damu. Njeno ime je Jovanka Broz. Seire..Kažu da je brojala minjone..ha..A da nije neka od vaših komšinica možda brojala minjone posle nekog rodjendana moždaaaaaaaaaaaa ili imala po samo jednu porciju za goste..Hmmmmmmmmmmmm....Nemam nikakav afinitet prema VI ličkoj čuvenoj po svemu i svačemu i po dobru i po zlu..ali, zašto su joj ukrali sa odra ordenje koje je kao 18-godišnja devojka promrzlih nogu zaslužila i njene su davno iz one kućerine noću ukrali i saborci pozajmiše svoje i to ukradoše neljudi.
SRAM TE BILO, SRBIJO..............
Smrt je ponovo došla. Po mamu jednog mog dragog drugara.
Smrt je ponovo došla.
Po Bakicu od 102 godine na čijoj sahrani je svešteno lice već želelo da zakaže za koju kintu će da čita/peva za 40 dana. Monah to prezire. On živi na granici Pakla koja se graniči sa predvorjem Raja.
Monah se ne bavi time. On je filosof. Predaje deci...................................Odlazi u keliju kad oseti da treba.
Smrt je ponovo došla..više ne znam po kom redu..Umro je Lu Rid.
A Legend went to Eternity.
Smrt je ponovo došla. Preko reda. Po onog koji je rekao da se intervju objavi posle njegove smrti. Pročitala sam i mnogo mi se dopalo to što sam pročitala. Aleksandar Tijanić. Gorostas od novinara, gorosas od čoveka..Onaj kome mnogi sitnih duša neće oprostiti ni život ni smrt. Seire.
Smrt je ponovo došla. Po gospodina Srdju Popovića, advokata. Pre njega umro je njegov predjašnji davnašnji advokatski kompanjon, gospodin advokat Rade Mikijelj. Čuven takodje.
Smrt je ponovo došla.
Po glumca Janoša Tota..............
Da li smrt ima SRP, zaboravila sam da pitam Monaha jer ju je možda video kroz halucinacije negde oko treće nedelje posta...............
Kada je preminuo prvi od gorepomenutih...šta kada..Ne znam šta sam htela da napišem..........
DA! Pitala sam Monaha zašto osećam kao da me to toliko boli i fizički i u duši, da osećam kako mi bride mišići, kako želim da pokidam sebe, da otkinem neki deo mesa..Rekla sam mu da je to osećaj kojim mi se čini da će mi biti lakše. ako sebi otkinem deo sebe.
Monah je rekao - "da...............jer to je ono - telo tvoje i krv tvoja i ..to je to.." postoje još nekolike slučajnosti koje će ostati samo izmedju Monaha i mene.
Oni kojih nema žive kroz nas koji ih volimo. I sad me boli.

Biblija NIJE i daleko od toga da je to samo knjiga koja ce vam dati uvid u molitve. To je duboka filosofija ljudskih odnosa, a Novi zavet ne možete čitati ako niste pročitali i Stari.
Da li sam nekog izostavila..
Jesam. Mnoge.
Sa imenom i bezimene..anonimne i poznate.
Ali ne mogu da žalim za svakim bićem. Ne žalim za zlim ljudima. Oko za oko..Zub za zub.
Žalim za detetom na koga je pala gvozdena ograda i ubila ga.
Žalim za sestrama koje su isekle vene zbog siromštva i bolesti, zajedno u jednom dečijem bazenčiću.
Surova sam.
Žalim za živima što ostadoše, a smrt neće da ih uzme jer su previše zli i za Pakao.
sve se vrti u KRUG..
Smrt je ponovo došla.




Juče.........................Spasla sam jednoj osobi život.
SMRTI. UMRI.

ovo je zakonom zasticen text/ VAYA CON DIOS

Meni zaista nije jasno zasto se ona dama iz "Vaya con dios" vec 10 godina oprasta od muzike u Beogradu!???....Sve ce joj biti oproseteno..Ne na na na...
A koliko vidim Beograd je mnogima The Last Train 2 Transscentral
Take the ribbon from my hair
If U want me to stay
Everybody is a star
Help
Yesterday
I' can't get no satisfaction
In the beggining
Take me to the river
Proud Marry
Ain't no sunshine
The thrill is goneunny
If u wan't me to stay
Sunny
What a feeling
Hotel California
Autumn leaves
Every breath u take
Like a virgin
Up were we belong
Islinads in the stream
Imagine
Word up
Da da da
Memmories
Hung up
U'r so vain
Take me to the river
Polk salad Annie
Changes
Jessie
Once, twice, three times a lady
Lasta night DJ saved my life
An officer and a gentleman
The west side story
What a feeling
Dancing on the siling
el Comandante Che Guevara
I did it my way
A tu amor
Last Chrstismas
All cried out
Wonderfull world
Simpathy for the devil
I got a crush on U
Sitting on the dock of the bay
Suspicious minds
Heaven
I'll alwys love U.........
Oči čornie
Take me home
U'r my hear, u'r my soul
C
ountry rode

ovo je zakonom zasticen text/ Gdja Mira Banjac, glumica i....

Mira Banjac. Gdja. gospodja. Da smo u Britaniji imala bi orden Dame ili nekog drugog viteskog reda u umetnosti. Da smo.....
No, Mira ga ovde nema, a velicanstvena je glumica. Mira Banjac je od onih glumica koje su neverovatno uverljive na platnu, a na daskama koje život znače, a znače, jer sam skoro 20 godina igrala zajedno pored Mire na sceni, čuvenu "Korešpodenciju" u "Ateljeu 212". Banjac je neuništiva, posebna, ponekad sa tremom, ponekad...Kada bi stavila periku na glavu i kada bi Goca, najveštija garderoberka  rekla da joj sledeći put NEĆE zakopčati haljinu ako se ugoji još sasvim malo, Mira bi zakolutala očima, rekla da neće jesti više, a ni manje..Onda bi se nekako uozbiljila. Mira moja prijateljica, drug i zaštitnik na neki način celog života, scenu je počinjala gledanjem u mene, a ledjima okrenuta publici, jer sedi na visokoj fotelji. Znala sam napamet čitav njen text, jer, poslednjih godina, pošto je Bata Stojković bukvalno igrao dok su ga noge živog držale, svi smo jako vodili računa o njemu na sceni, a nismo hteli to da pokažemo, a on nije hteo da pokaže da mu je još gore nego što mu je. Bukvalno igra na život i smrt. Znoj se preko čela, pa kapljica, kotrljajući se duž nosa i kratko zaustavljajući se na njegovom vrhu, pala dole. tup. Kap po kap..... Nisam završila glumu. "Korešpodencija" je moj nezavršeni FDU. Kao apsolutan talenat, za koji sam dobila komplimente od mnogih glumaca, Mira me je pozvala da u jednom trenutku ako želim budem u njenoj klasi u Novom Sadu. Nisam budala otišla. Putovalo mi se po belom svetu. Eto. Radila na B92..a to što nisam postala glumica, sve predispozivje i uslove sam imala, dobila, nudjeni su mi, pa..sve ostalo - sama sm kriva i to je JEDINA stvar zbog koje se kajem. Što ne znači da radio, pisanje i umetnost ne volimjm...obožavam novinarstvo, pianje..ali, to sam mogla i sa glumom uporedo. A ja htela da budem reditelj. Muškarci su za režisere i reditelje, a ja sam bre-GLUMICA..Bar me mnogi iz esnafa prihvataju kao njihovu s obzirom..da ne odem sad predaleko..šta sam sve radila i snimala...
     Mira je mom ocu, koji je bio sklon nekim izletima preterane strogosti i...neću sad o tome, uvek je govorila -"Nemoj da mi diraš dete". Jednom kad nisam dosla na predstavu, a moj izlaz je prvi bio u komadu, tj. već bih bila na sceni kada se zavesa podigne, pa to je bio horor...Mira je mislila da su me udarila kola i strašno se zabrinula. Zakasniti i ne doći na predstavu koji igrate živi il' mrtvi, nebitno dal ste zamenljivi, ali MORATE da dodjete. Svima sam se posle strašno izvinjavala, svakom pojedinačno - od Bate, Mire, Ruže, Aljoše..svim glumcima, tehnici..svima. to je nedopustiv gaf, a oprostili su mi ga. Glumac pod platom u pozorištu čak bi dobio disciplinsku komisiju pred otkaz da mu se tako nešto desi.
    Iako nisam profesionalna glumica, ono - profi sa papirom i diplomom, mnogo bolje od nekih sa diplomom poznajem kodove i godove pozorišta jer sam u njemu odrasla i još uvek odrastam. Žao mi je što mnogi mladi glumci, jednostavno po logici brojke godine u kojoj su rodjeni, nikada neće stajati kao ja skoro 20 godina, na sceni zajedno sa Batom Stojkovićem, Aljošom Vučkovićem, Mirom Banjac, Ružicom Sokić, Mladjom Andrejevićem, Zoranom Radmilovićem/Djuzom Stojiljkovićem/Bardolfom(3alternacije), Dejanom Čavićem, Zoranom Cvijanovićem, Cacijem Mihajlovićem, Bajom Bačićem, Erolom Kadićem...Podela iz snova..Komad su krenuli da igraju kao zreli ljudi, a mnogo godina kasnije kao malo stariji...............
  Mira....
"Drug Banjac", kako ju je Zoran Radmilović zvao. Veza izmedju Mire, Ruže i mene rasla je tokom mog života i pre "Korešpodencije", ali smo u toj predstvai uspostavile neko trojstvo pojačanog ženskog prijateljstva. Štitile su me. Razgovarale smo bukvalno o SVEMU. Putovali smo na mnogo gostovanja. Znate li kako je to kada se na kraju XX veka najveći glumci Srbije i ex YU presvlače u nekom Domu kulture, sa čaršavom prebačenim izmedju mušakaraca i žena, ćutke, sa dnevnicama malim, malim, gotovo nepostojećim, a VELIČANSTVENI Bata Stojković nije hteo više koverte ni da uzima. Odmah bismo sve iz koverata potrošili svi zajedno..
  "Korešpodencija" mi je dala toliko mnogo u životu. Saznanja i iskustva. I još mi daje..stalno se javlja još nešto, vidim novu sliku...
Banjac.
Hrabra žena. Da li znate da je kao mlada, sasvim mlada devojka bila u partizanima i onda, počela je da glumi i onda,, Nije bila lepotica, ali njena duša lepša je od 123456789854321 lepe glumice. Opasna komičarka, bolno jaka u teškim ulogama, a tek a brčićima u "Lepoti poroka"..Mira može SVE da igra. Žao mi je što joj niko nikad nije dao ulogu velike zavodnice, bez obzira što nije vamp..Mira je velika dama..Svetska je žena. Najviše je igrala žene iz naroda. Divim se njenoj snazi  dan danas, jer ona je žena zaista borac veliki i u privatnom životu..A glumci su skromni ljudi sa svim ljudskim potrebama...Glumac/glumica u stanju su da igraju do iznemoglosti..film je jedno, TV drugo, scena je treće, radio je četvrto...život je peto+sve zajedno.......
   Ja ne mislim da Mira nije lepa. Mira je moćna kao imperator na sceni, čak i kada igra pogurenu siroticu ili kao u "Korešp." - majku porodice Njegovan, velike porodice trgovaca koji brodovima donose začine, tkanine i ostalo za "blagodarim" za vreme Obrenovića. Komad ima i jaku politčko- istorijsku podlogu i konotaciju, svevremeno značenje kakvo je genije kao Pekić ispreo u "Zlatnom runu", a komad režirao neverovatno moderan čovek, pozorišni Prometej, onaj koji se kao mlad i lep kupao u buretu maslinovog ulja na moru, da bi zatim zaveo devojke svojom lepotom kao Odisej, još uvek nosi svoju čuvenu bradu, gospodin Arsa Jovanović.........
   Od priče o svemu vezanom za ovu predstavu vremenom shvatam da imam materijala dovoljno za knjigu. imam fotografsko pamećenje, sećam se takvih detalja da možda neko ne bi ni poverovao čega se sve sećam...
Mira...
Kada smo gostovali u Minhenu. Tad je i moja Meme, Mira Trajlović bila živa...Možda ni ja nisam više živa!? Možda sebe održavam u životu ovim pisanjem...Gostovanja po Srbiji..Pa dobijemo hranu na kraju u menzi "Merime Kruševac"; mrtvi gladni su "Stigli glumci, sire".A direktorčina komunjarska hoće da drži govor, a Bata ga prekine i kaže, "a sad ću ja Vas da naučim kako se pije preko masnog mesa" i nabije viljuškom ko harpunom najmasnije parče i tresne ga fino, al' sve gospodski, jer Bata je bio veeeeeeeeeeeliki gospodin, p'a ga tresne u tanjir direktorčini da začepi, jer je rekao - "da je imao strpljenja da gleda nas na sceni, a da mi sada treba da imamo strpljenja da slušamo njegov govor"..Malo sutra! Bata je voleo odela šivena po meri i birao je najbolje štofove. Bio je majstor elegancije. Majstor. Jednom, posle "Korešpodencije" vozi Bata taxijem mene i Miru do "Metropola". Ja kažem Miri da dodje već jednom da spava kod mame i mene i da batali hotel jer je rekla da se malo plaši, jer tu stalno neko diže na sebe ruku. Ipak, rešava da prespava u hotelu. Gosn Bata te večeri nastavio je dalje u "Zvezdari", a većsmo bili preterali posle predstave u bifeu "Atelje"..Batu niko nije mogao da zaustavi sem smrti...Bio je prek ponekad, ali beskrajno nežan..nekoliko puta me je pomilovao tako po glavi da sam mislila da...njegova snaga odjednom postala je blagost..I od njega sam dobila najveći kompliment u životu - da treba da pišem i radim i govorim na radiju baš onako slobodno kao što sam to i radila . Tada me je, kad sam došla na predstavu, poljubio uz naklon u ruku. Radila sam najbolje što sam mogla na B92 i napisala neki tekst o "šetačima"(tada smo šetali za slobodu..OVU?! Da sam znala..sedela bih a la maison..ali, onda ne bi bilo Batinog poljupca i pohvale..Čak je tokom mog čitanja texta uživo pozvao mog oca da mu kaže da uključi radio i da su mu suze u očima...Nadao se čovek..kao svi što se nadasmo..Nadao se Bata Stojković...).. Ufffffffffff, znate li vi koji ovo čitate kako je pisati kroz suze i proživljavati sve ovo ponovo..ali, glimci nauče da budu žilavi, pa su malo tome i mene naučili. Mira je u jednom trenutku pametno i mudro resila da se vrati da živi u svom mnogo mirnijem Novom Sadu i to joj i daje dodatnu snagu d a radi toliko, a radi za petoro i dalje. I najviše na svetu voli svoga sina Branu. Kada smo gostovali u Beču..gledam fotografije, nasmejane..tu je i Lila, mi u minhenu...nikad se nisu posebno glumci odvajali od drugih - tu je i suflerka , garderoberka..To se zove TRUPA!, Najčuvenija sekretarica iz "Ateljea212" bila je Lila Altman...ni nje više nema, ni pola skoro podele više nema, ni pozorišta onakvog više nema nit će ga biti...I sad neki mi neko kaže da npr. Kokan Mladenović, ex direttore moze da zna i oseca ove stvari. Pa neeeeeeee, zato je i fulao, jer NE OSECA, a nije ni bio prisutan, sto bi rekla M-Abramović.
   Ufffffffffff..Želite li nešto smešno, jer gorčine i sete ima u redovima gornjim!?
Želite!
OK.
Stanem ja jednom za vreme predstave Miri na šlep od haljine, a vidim kako je krenuo konac i čulo se kako je šav počeo da puca. Pustim nogu, Mira izadje kroz teška vrata. Mira mora da presvuče 2 stilske haljine za manje od 15 sekundi. Jednu skida, a druga se navlači odgore na nju. Krinolin . Blagi..Mira me gleda i govori tiho - "Neću stići, neću stići...pa navlači tu haljinu na mene, naskači".. Volela je što joj igram kći u predstavi, aja sam to isto volela. to je ionako bila njena ideja i na prvoj predtavi poklonila mi je buket, najlepši koji je ona dobila. Mirooooooo...HVala Vam.
A garderoberka šapatom se dere - "NAskačem..naskačem"..A Mira kaže, da ako ikad zakasni sa tekstom da ja uskočim i dam joj šlagvort, ali uvek je znala text. Ta žena ima koncentraciju atletičara. Čak veću.
Mnogi misle da se sa scene vidi publika. Djavola!
Ne vidi se, sem malo prvi ili drugi red, ponekog uhvatite dok žmirkate na poklonu, vidite i ponekog sa strane.Batu je nerviralo ako ima nemirne dece. Sve bi čuo, locirao gde su, zamolio bi od organizacije da im poruče da se smire..A na kraju krajeva, taj komad zaista i nije bio za decu mladju od 14 godina, te ne vidim zašto su dovoldili neki petogodišnjake!?.A ako vam neko dolazi u goste da gleda, a znate gde sedi, onda ponekad glumac gleda u tom pravcu...To su čudesa. To je neopisivo i ne može da stane u jedan blogoesej. ZAUMNO JE...............
 Pa, onda, kupoval e smo sve 3 - Mira, Ruža i ja, iste maskare "Lancome"..Njima se svidjalo što se ja baš baš baš razumem u sve  te kozmetičke stvari i znam razne brzopotezne štosofe za udesiti se sama, a kad tu nisu, niti to čak često ni ne znaju šnikeri, vlasuljari i garderoberi..Mada, krvav je to rad! A poklon za glumce, paaaaaa - pomislite nekad i na tehnuki, jer, ako ona zakaže - cvrc! I mnogo smo o tome razgovarale i o ljubavi o radu, muškarcima, nekim mojim problemima..One su znale skoro SVE što mi se dogadja. MA SVE!
   A Mira voli da u autobusu kad se ide na gostovanje sedi pored šofera ili odmah iza. Sama. Ja obično pored Ruže. "Korešpodencija" je poslednja predstava koja je do zadnjeg časa uspela da održi najveći deo najstarije podele u "Ateljeu 212 "
   Sećam se, jednom dodjoh malo kod njih 2 u garderobu. Ja sam sa još 2 devojke imala svoju.
   Doći kod 2 veličanstvene glumice neposredno pred izlaz u garderobu jeste i hrabrost i odanost, jer, da nisu htele, i da im nije bilo drago, ja ne bih smela u gardrobu i amin. I onda smo Ruži uvrtali lokne na prst, tj. pramen oko prsta, kao što sam ja to tada radila..A Mirina perika od prave kose je bila fantastična. mira Banjac inače ima avršenu kosu i zabola je friz koji joj stoji oduvek najbolje. Malo duži paž sa šiškama. Nokti su joj uvek neverovatno lepi i ima mnogo lepo prstenje. Njene me ruke, šake, podsećaju na ruke Jeanne Morreau.
  Mira je pred dizanje zavese sedela na toj velikoj stolici, okrenutoj naslonom ka publici. Stavila bi ruke u krilo, drzeci belu damsku maramicu, u smaragdnoj zelenoj haljini...Nešto bi radila sa ustima, kao da malo mrmlja, ali to je bilo spremanje za tekst...Onda bi pogledala ka meni i tada bi predstava počela....
   Mira i dan danas priča kako, kad sam bila mala, na jednoj  dečijoj novoj godini u "Ateljeu", kad je pitala šta je na svetu najvažnije - ja sam odgovorila iz publike - "VOĆE"! I oni svi vole tu priču, a ja i dalje mislim da je voće zaista jedno od najvažnijih stvari na svetu...A ta priča asocira na najlepše vreme života "Atelje 212"...Svi su se nadali...
  MIRA BANJAC..
  Pričala mi je kako je snimanje "Marije", serije o logorašici, bilo jezovito teško, ali da je MORALA da to izgura i izbaci iz sebe.."Marija" ju je delom promenila, gurnula je dalje u prožimanje sebe, jer, velika glumica..ona stalno traga za novim nitima svog glumačkog bića, iako ima razradjen metod, mimiku, manir..Mira Banjac je bogomdana glumica, prvak Srpskog Narodnog Pozorista u Novom Sadu i to je njeno matično pozorište. Dakle, na snimanju "Marije" postojala je scena gde Marija, posle bekstva, kako se sećam, ima scenu u kojoj stavlja gole ruke na neku stanglu..gvozdenu..rampu..i tada, kaže, bilo je toliko hladno na snimanju da joj se koža zalepila za to i odrala se i jedva je odvojila ruke. Bio je veliki minus, mislim da je na sebi imala samo logorašku košučllju i neke krpetine... ali, to je odgovoralo bolu koji treba da prikaže u sceni. Jednostavno, glumac se delje i seče često igrajući, a onda to postane bolnije od same scene. Teško za prepričati, a savršeno za osetiti.
Ah, daaaaaaaa, još nešto: postoji divan film sa sir Anthony Hopkinsom i Debrom Winger o jednoj ljubavi. Zreloj. I njih dve su obe rekle da su žudele za takvom ulogom, a moja mama je pride prevela bila taj film. Imali smo prestavu dan posle prikazivanja tog filma na TV-u i bile smo pod jakim utiskom. "Ženski film", što bi neki rekli, ali uloge - samo za najveće. Prevod je bio poetičan i mama se jako trudila. I ona je plakala, Ja sam plakala. Njih dve su plakale dok su prethodne večeri gledale film..Eto, plakale smo jer svako želi ljubav najveću na svetu............A odigrati to..ufffff..
  Neki glumci nikad neće priznati da žele još jednu drugačiju ulogu. Najveći najčešće - priznaće! Jer, tako je ljudski želeti dati najbolje od  i iz sebe.
 Naša kinematografija mnogo je manje šanse dala raznolikošću uloga  glumicama nego muškarcima. S druge strane, pozorišne uloge naših glumica su za veliko pamćenje...Pitam se samo, da li bi iko mogao ikada da zameni ovu podelu iz "Korešpodencije"..i - znam da ne bi. Ni ne treba. Neke stvari treba ostaviti da savršene počivaju u prošlosti i da ih se ljudi takvih sećaju.
  Zato, ne volim remake. Sa Ružom se često sretnem, a Miru druga Banjac, kako ju je Radmilović Zoran zvao, trebalo bi da posetim. Mira fenomenalno kuva i sprema pite najbolje na svetu, pa još bolje. Prošli put smo se videle kada sam otišla da malo posedimo u hotelu "Balkan"...
  Bože...koliko bih još mogla da pišem sada, ali...ima dana...
  

ovo je zakonom zasticen text/ ........

Igrale smo lastiš. Padale. Kolena krvava. Tako se raste. Preskakale konopac. Padale. "Trule kobile". Padali. "Erjeckinje Barjackinje" = RAZBIJANJE! Bili smo ragbi razvaljeni. A tek "izmedju 2 vatre"..Kao Kelti!
Ja ne razumem majke koje vriste kad im deca padnu, a deca se smeju.Odrasla sam sa krastama na kolenima. Pala jednom u sred zime obucena u more u Opatiji. Ledeno. U trecoj trceci oko stuba u stanu imala sam lom butne kosti. Gips. 3 meseca. Od ispod grudi i cela leva noga i desna do ispod kolena. Leto. Baba-tetke me cesu nekim suludim damskim predratnim cesagijama. Nije mi bilo nista.
nije mi nista bilo.
Posle jedne poste zimskim carolijama na Sajmu negde oko 1979. imala sam 3 dana poremecaj koncentracije i orijentacije i sve sam videla naopacke.
Nista mi nije bilo.
A bila sam na "Suncu, "Balerini"..i tako dalje....Rolerkoesteru. vristala sam i psovala najglasnije sto sam mogla. Nije mi nista bilo.
U ZOO vrtu u Beogradu uvek sam plakala.
Pokusavala sam da razvalim resetke i pustim zivotinje.
Klecala sam ispred jednog kaveza i morali su da zamole mamu da odemo napolje.
Nikad vise tamo nisam krocila.Putovala sam sama sa ..sa manje od 14..I..nista mi se lose  nije bilo.  Da . Promenila su se vremena .Ali, sustina ovog mini texta je velika. PUSTITE DECU DA SE SLOBODNO IGRAJU. Setite se svojih krvavih kolena. I koliko ste mozda bili ponosni sto ih imate.
Jer ste "mali ratnik".
Osvajali smo svet. Gulili laktove i kolena.
Moje japansko drvo preko puta "Sanse" su isekli.
A u njegovom  senovitomokrilju nam je bila kucica.
Mozda vase drvo jos uvek postoji.  I nije oseceno bez razloga kao ovo na tasmajdanu. Penjite se na njega zajedno sa decom. Ogulite laktove. Ta krv je slatka.
Ogulite kolena bar jos jednom. i posle ceskajte krastu kad pocne da svrbi. _to sm is vi voleli da radimo...Eto, palo mi na um..secanje na laktove mi kravave i kolena..Idem da se penjem na drvo. Kad pogledam, ima jos uvek drveca odlicnog za penjanje na Vrcaru i na Neimaru. jedno carsko je kod "KAlenica", ali verujem da bi sanitarno/komunalni dobilli shok kada bi me videli na drvetu, pa cu ih postedeti!
Caoooooo!
..boze, luda li blogoteksta..ljudskij e mozak zaista..zaista...

ovo je zakonom zasticen text/Sanjala sam Jaggera.....

Ne zelim da pišem predugo sada. Mnogo je dobra priča. Pa, daje "stisnem"!
Sanjala sam Jaggera Micka, još u glavi njegova mi slika. A kako se to desilo bas te noci, pre 2 noci, jer bio mu je rodjendan! Sedamdeseti! TEK!
U snu hodam, hodam kroz jedan dugačak hodnik. Obojen je kao u ustanovama, masnom bojom, nekom smuljano krem-bež-ukakanom i iznad nivoa ispod ramena kreće omalan deo.
Ustanova. institucija..dug hodnik koji ko zna gde vodi..Ja, samo znam da mi je u snu kosa bila velika i lepa i to mi je vazno..Vidim čoveka naslonjenog na dovratak. stoji ledjima oslonjen na gredu, pa mu pola tela ostaje u hodniku, a pola je, desni deo/uspravno je u toj nekoj prostoriji, u tom nekom prostoru..videla sam da izbija svetlost.SHINE A LIGHT", na istorijskom koncertu....Svetlost je bila tako topla u starom pozoristu... Imala sam osećaj da mu prilazim, poznajem ga, osećam ga..pa to je Mick Jagger - čovek koji mi je delom osmslio život. Kakav god. HE's MY GOD!
  Razgovaramo. O nečemu. Nečem pozitivnom. Smeje se. Na sebi ima crno odelo. uske lonice. Cigaret, pa dole malo kao zvoncare i svoje čuvene crne patike sa spcijalnim dušecima i imao je oranž - china red košulju. Jaako. Prolazi rukom kroz kosu. Lepa kosa, gusta, sexy..Sav je sexy..ali posmatram ga ne kao oca, već kao nekog mnogo bliskog..da, lika a father figure, ali bez biološke veze...On bi bio moj profesor Higins da sam ja...Pogledajte divan film sa Odri Hepbern...
Da se vratim na san. Nisam imala pojma da mu je i kad mu je rodjendan.. nikad, a baš sam  ga te noći sanjala. 70-ti. ja sam rodjena 1970. 7. 7. 1970...ima tu još sedmica u mom životu.
Da, te sedmice donose sreću. Definitivno. Numerologija je počela sve više da me zanima. Kažu neki naučnici da, ako posle budjenja, a sećajući se sna, imamo utisak da se zaista dogodilo ono što smo sanjali, ako smo to doživeli emotivno i fizički, onda se to shvata kao iskustveno proživljeni dogadjaj. Takoda, verovatno mislite da sam luda, ali sir mick Jagger i ja jesmo razgovarali. ETO.
i onda mi se još ukaže da bih trebalo da idem i da vidim šta sve treba da bi se neko predložio za "Nobelovu nagradu", a u ovom bi slučaju to bilo za - MIR!
   Kako sad pa to!?
Iako je kao delom mnoge stvari, i dodela "Nobelove nagrade" obesmišljena i nekako hyperelitistički lažna, te tako mnogi tu dolaze preko reda i bez najave, ipak je to još uvek, dobra stara NOBELOVA NAGRADA.
Nobel nije mogao znati da će se 1943. godine, iste te, roditi Mick&Keith, dva luuuuuuuda dečaka, vitkija od najviših breza i da će oni rukama i to golim , pregurati više kamenja na svetu nego svi bacači kamena s ramena, svi Izraelci koji se u kletvi kamenom bacaju, svi koji su na drilu legionara u Alžiru slagali puramidu od kamenja i rastavljali je. Milion puta.rodili su se, kako pevaju u dok su bombe gruvale nad zatamnjenim Londonom. Jedno od najstrašnijih bombardovanja u II Svetskom Ratu. Sir Mick je rekao da je taj rif, bas, udar bio tako jak da im je obeležio život. I zato taj zvuk..Zvuk rušenja...I gradnja...Celo detinjstvo slušali su udarce u Londonu . Bombardovanom i gradjenom posle ..Taj zvuk..Imam utisak kako su nam bliski, još bliži zbog našeg Brajana Rašića, jednog od najvećih fotografa na ovome svetu, izrazito nasmejanog, vedrog, dobronamernog i dragog čoveka. I, o daaa - on je njihov prijatelj i zvanični fotograf. A Brajan je čovek topla srca i njegove fotografije to govore. I nekako su i "Stonesi" tu kad je on on i on je deo njih na jedan poseban način.  "THE ROLLING STONES" su izmedju ostalog i glumci, filozofi, scenski radnici, fizički radnici, igrači, očevi, dede, muževi, biznismeni, muzičari, frajeri, inteletkualci, bave se bar sa ponekoliko ozbiljnih hobija, filantropi su, bore se za mir. Imaju još posla pride..vole umetnost..
Na svetu su do sda održali stotine hiljada koncerta. milioni ljudi na  njima su bili tokom 50 godina. Pola veka ti ljudi putem kaseta, ploča, diskova, radija, televizije, koncerata, gostovnja,u  emisijama, MTV-ja ....ulepšavaju nam život.     Često se rasplačem kada slušam neku njihovu stvar. Pa šta!? A onda djuskam kao da je najludja noc iako je 4 popdne i o daaaaaaaaaa- SANJALA SAM MICKA JAGGERA!

ovo je zakonom zasticen text/

S obzirom na surovu stvarnost, s obzirom na sve...mašta nema kraj niti granice..i misli nemaju amove i san i java se prepliću i sudbina jednima odnosi, a drugima donosi i to sve u isto vreme.Kako to tako može? Pa eto, može mu se da može. Životu...........Prelazim na "times font", a sve u cilju da sve više izgleda kao da je kucano na mašini..O tome sam već govorila, pisala, čudila se što bacaju to blago..evo, baš je mami i meni stigla ganc nova, a stara, električna mašina i sreći nikad kraja..A da kupim telefon za dinar ..kupiću..........HOĆU! 

              "Burda" Ta čuvena divna, oldtajmerska "BURDA" u kojoj sam konačno pronašla šnit za haljinu i to sam osećala od kada imam taj petroley-blue materijal..neverovatno otporan, pun strecha, a moćan i snažan i  savršen za drapiranje. Hiton, nekako charlston hiton kako sam zamislila, sa golim ledjima. Sivo-teget-svetlo golubije plavo. Savršeno kao nebo pred oluju..kao nebo ponekad u sumrak kad dolazim i u ranu zoru pokoji put kad sam odlazila.
ZA "Burdu" ovi neki novi  ne znaju..Nije ni važno. Ko treba -taj ZNA.. Važno je što kada vam neko nešto pokloni, da taj poklon znači iako ne mora da vredi mnogo..A meni sad ta "Burda" vredi za 3 godina čekanja, prelistavanja, gledanja stotina i stotina haljina na sajtu "Vogue"-a, razmišljanja, vrbovanja obične i pozorišne krojačice i još nekih. NIKO nije smeo da se upusti u izazov sa tom blueS haljinom..sa tim materijalom tako  sazdanim; pa bar onoliko koliko je snažan i TAJ NEKO ko ima osećaj za mene..osećaj, osećanje, osećanja, sećanja...Taj me neko dobro poznaje i ja sam njegova karijatida. Ljudi često misle da nešto en passant nisu čuli, ali možda sam jednom, u nekoj pričici, rekla kako treba da sašijem nešto i ...ko ima dobro pamćenje, a taj neko ima-zapamtio je ili se to negde u podsvesti provuklo i-eto! On mi je u stvari poklonio ne samo "Burdu", već i haljinu! DA DA DA!
"Vogue" je svetinja za mene. A "BURDA" je svetinja za skoro sve ljude iz sveta mode. Mnogi su učili po burdinim krojevima. Gospodja Burda je jedna od najomiljenijih Nemica svih vremena. I najuspešnijih. 
Čekao je petrolej da ga neko upali, zapali, da razbukti plamen..ah..u kome ću biti tako zanosna u toj haljini koja čeka toliko dugo da bude sašivena. I treba da se šije posebnim iglama jer je materijal toliko jak i rastegljiv, da komotno može  muškarac težak 100kg da stane na njegov kraj, a ja da vučem prema sebi i da se čak opustim. Materijal me drži da ne padnem..I sad, treba od toga sašiti haljinu najlepšu na svetu..
 Hmmmmmmmmm..već je vidim...kako hodam, nogu pred nogu, jer tako se u tim haljinama hoda..Kako sitnim, ali sigurnim koracima na štiklama salonskih cipela bež, stojim i slušam šta mi govori.
I puštam da se haljina sa jednog ramena spušta taman toliko. Do granice. Crvena kosa i petrolej haljina otmena su kombinacija..I meka sminka..mat..sneno, a krupnih ociju..
 I pogled se posmatračev spušta. I pre nego što budem rekla kad haljina bude gotova, da je to "ona iz Burde", taj neko će ZNATI. Kao što zna toliko toga. Sad znam i koje dužine treba da bude, a uz telo..taman toliko uz telo, da dovoljno bude od tela da se linije tela vide.
A mnogo je lepo i verujte mi da muškarci više cene, kada odeća nije mala i sapeta, već ostavlja MAŠTI na volju da zamišlja da to telo koje već poznaje ponovo postaje nešto novo u toj haljini. _I da se haljina uvija, pokriva i ništa suvišno ne otkriva. Haljina sa golim ledjima .. Moći će da me zagrli ispod haljine, a da ona ostane na meni.da stane iza mene i da provuče ruke tamo gde niko drugi NE SME i da me obuhvati oko rebara ispod grudi.....Možda je niko drugi sem njega nikada neće videti..možda će uspeti da se od materijala izvuku 2 drugačije haljine.
 Svaka za po jedan čvrst zagrljaj. Nežan..kad kažem - ČVRST, ja mislim na sigurnost..Ne mislim konkretno da treba da me polomi od snage, da treba kosti da pucaju..neeeeeeeeeeeee, ma neeeeeeeeeeeee..
Ta se snaga i sigurnost osecaju preko velike vode, preko tamne vode, preko mora, preko reke, cak na drugom kontinentu, pa nazad........Ja to tako doživljavam i volim da budem kao geisha. Ponekad. Ne patim od nasilnog sprovedjenja histericnog tripo-feministickog(sto dalje od mene)fazona kako mi-žene i muškarci treba da budemo u svemu jednaki..ma ne, maaaaa neeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee..NIKAKO! A taj okret, taj hod kao po staklu, a siguran..taj jak zagrljaj, a nežan kao pamuk, pa necu, ne želim niti mogu da mu budem jednaka.....NEĆU! 
I onda, belog lica i crvenih, pomalo oteklih usana od slanog kukuruza , alabaster kože i  veštih ruku, "činim ono što me čini sretnom", kako to Gabi Novak sjajno peva..............I dok god je trzaj tu/thrill sve ce biti u redu...A kada thrill bude nestao - neće ni nas biti..
A do tada - stojim na terasi dok nas Mesec gleda otpozadi i spreda i pomno slušam i gledam u te lepe oči...Haljina je bez ledja i ni u čemu me ne koči...Nek ostane na meni, da da petrolej sjaj još jednoj uspomeni.
Onoj koja će se tek dogoditi..Više me vreme ne opterećuje,  ne sumnjam...........

ovo je zakonom zasticen text/ detalji..crtice..zivot..uspon..pad..idi..AMIN

Ove je boje bila bluza sa vezom koju sam imala pre nekoliko večeri. I zvoncare u kojima mi noge izgledaju dugačke, dugačke...Vozili smo se liftom..Volim i taj lift..Zavolela sam ga..Taj suludi lift kakvih ima u zgradama širom Beograda, taj lift koji se često zaglavljuje..; ako ne u toj zgradi, a ono u nekim drugim zgradama. Jednom samo što se nismo zaglavili u liftu jer je nestalo struje na 20 minuta..Ali u trenutku kada je nestala struja mi smo baš bili ispred lifta i čekali smo ga. Za 2 sekunde smo promašili da budemo u liftu, negde izmedju spratova, zaglavljeni..Mislim da znam šta bi smo radili..Ne mislim na sex, a negde i mislim..Zagrlili bi se..poljubili..
   A možda je bluza malo više ove boje. On zna..ZNA! Menjaću je tokom pisanja jer je nešto izmedju te 2 boje..NE! Ova sigurno nije. Vraćam se na onu boju. Taj trenutak kada je nestala struja tada oboma nam je bio kao delić neke avanture. Uhvatio me je za ruku i vodio me do  svog sprata i tu sigurnost koju osećam kada sam sa njim ništa ne može da zameni. Bledja mi boja treba.OVA!
   Stajala sam na terasi sa koje se najbolje na svetu vidi Mesec sa velikim M i razmišljala o tome da je toliko brz da ne bih stigla da ga iznenadim onim čime sam namerila i ostavila sam to za neki drugi put. Moram da budem brža i operativnija. Poradila sam već na tome, ali ne bih se dalje hvalila. Bože, sad mi se javila u glavi pesma "Indexa"-"stajala je na..."...Neću dalje jer je to tužna pesma i lepa pesma. Ali neću jer je tužna, a u ovom večeras pisanju nema mesta za tugu..Za neku suzu možda da. Ipak, ljubav u sebi podrazumeva i tugu..setu...osećanja za koja možda i ne postoji ime..grozničavost..Kad bih htela, a neeeeeeeeeeeeću, ispričala bih vam šta je uradio zbog mene..Lepo je i iskreno i viteški - dovoljno je to da vam kazem..Ne idealizujem ja njega, već su se neke stvari razjasnile..Ček, ček, da ipak ja malo potamnim ovo voljeno zeleno..rezeda. ljudi su se često pitali zašto su mahom u Bosni i uopšte kuće malane ovom, evo ovakvom nekom mešavinom plave i zelene nijanse i mnogi pogrešno i tada mišljaše, a i sada da to ima veze sa muslimanima. E pa - NEMA!
  To je jedna vrsta specijalne masne farbe i te spec.nijanse koja stiti od vlage, buba, kiselog rastinja i svakakvih čudesnih stvari koja rastu i koja se pojavljuju tamo gde neki kažu da je bog rekao laku noć, a ja vama kazem da su to neka od geografski najlepših predela u bivšoj nam, voljenoj mi zemlji.
Jer, jebeš zemlju koja Bosne nema. I uvek kada smo kolima išli u Bosnu, preko Igmana-YU Amazona i Crvenih stijena sa kojih po monsunskoj kiši curi ilovača, osećala sam tu nesavladivu prirodu u sebi i oko sebe.I nešto smešno. Za mene na tom putovanju baš posrano..haha...Pljušti. Kolona mili. Mi smo pri vrhu planine i vidimo kako negde kilometar ispod i dalje mili kolona automobila, svi skoro srećni unutra jer idu na more. I meni se išlo da pi-pi. I ja izadjem iz kola i budem mokra za sekund do gole kože, a bilo je hladno. Nema veze, presvukla sam se posle za pola minuta u kolima. CITROEN GS-to su kola! I naglavim ja skoro sasvim mokar toalet papir jer džepove nisam imala, na jednu granu, a drugom se držim na kosoj kosini da ne skliznem. I toalet papir padne od vetra, a ja naravno počnem da klizim..Kosa sva od ilovače. Pećinsko doba..Niko se nije ljutio..Nismo porodica koja je šizela zbog malo ilovače u kolima, jer, c'est la vie.
Setih se sad Trebinja. Zar niko nije Predsedniku sa malim p pomenuo da se kad se ide u Trebinje, prema onoj iz stare YU, kaže - "Oj, Trebinje, Trebinje, kad me vidiš - jebi me"! I to mora da se kaže. Ako se ne kaže put nema smisla. To su te zezalice koje su se izgubile kad se zemlja rasula u paramparčad. Nisam dobar vic  čula duže od 20 godina. A još uvek je najbolji onaj kad Mujo&Haso peru veš na studencu. Pričaću vam drugi put. " Oj, Trebinje, Trebinje, kad me vidiš jebi me". Baš tako. Nije prosto, nego je mnogo jako. Ko razume. Ko ne - iskreno, žalim ga. Žalim ga ako je ta osoba imala dovoljno godina kad je YU nestala, a nije znala tu izreku. Znači da taj neko ili neka svoju zemlju nije osećao,-la........................ Tako i predsednik. Izgleda da on ne zna za to, pa se zgranuo na tom "hodočašću"..Jadaaaaaaaaaaaan, ne zna on stvarno šta je bila Jugoslavija.
  Jugoslavija je bila mesto gde se u Kopru ukrcam sa drugaricama na voz i palim do Beograda, posle nedelju dana u Trstu i Veneciji. Šta nam se na tom putu dešavalo, Ladi, Ivani i meni, to stvarno zaslužuje posebnu priču. Bile smo na jednom mestu na kome se desilo nešto strašno..U sred noći smo otišle dalje..3 gracije... Hoću samo da dodam da je to bila zemlja u kojoj je na poslednji "MESAM" iz Kopra sa menadžerom krenuo Dado Topić. 
  Nas 3.
Njih dvojica.
Mi imamo 18,17....Oni oko 40.
  Hodamo po peronu srećne i mrtve umorne i imamo lovu samo za do Beograda za nedaj Bože..Sve smo naravno potrošile. Sećam se da sam tada kupila svoje prve prave leggings/kod nas pogrešno zvane helanke.NISU HELANKE. Helanke imaju traku ispod stopala i ne moraju da pri(J)anjaju obavezno uz nogu...Leggings treba da imaju dosta likre i da budu od pravog pamuka...i tako u nedogled. Elem, strašno me nervira ta zbrka oko helanki, i oko GARNIEA. GARNIER SE NE KAZE! R se nikada ne izgovara na kraju francuske reci. NIKAKO! NIKADA!
Da ubrzam..vidim ja tegleći svoj ogromni Samsonite, vidim ja kroz svoju dugu kosu koja mi pada prema zemlji preko očiju čarnih, vidim neke mnogo dobre šimike..Pa malo iznad , sive tesne praaaave rokerske farmerke. LEVI's..uzane skroz..Pa onda vidim krajičak rokerske jakne..Nisam više mogla da teglim i nosim. Došli smo do stepenica za ulazak u kupe. I ja svojim prepodobno zavodljivim glasićem..ma kakvim glasićem, glasom, kažem - "Gospodine, jel možete, moolim vas, da mi pomognete..ja ne mogu..ne mogu ovo da podignem..mnogo je teško..znate..bile smo u Italiji, pa...puni koferi..hihihihhihihi"
Čuje se zvonak smeh, jedna snažna šaka hvata ručku ogromnog kofera i kao pero ga diže i smešta u kupe. Drugi gospodin, istog stajlinga, pomigao je Ivani i Ladi.Imali su godina koliko ja sad..tako nekako..MLADI!
Podižem glavu i vidim jedan širok osmeh i rupicu izmedju zuba i mnogo lepu kosu.
Čovek me gleda. Kažem - "Aah, pa vi ste Dado Topić..hvala vam..Idete na"Mesam??????????????????"..
"Da..hajde idemo unutra pa ćemo da razgovaramo.." Dado je izgledao isto kao sada, samo mladji i sa manje definisanim mišićima. Provalim ja to i ispod zimske garderobe. Mada, u kupeu skinuo se u naravno, black t-shirt. Dado....i menadžer..razgovarali smo nas petoro cele noći. Pričao nam je Dado voj život i neke dogodovštine. Jeli smo sendviče sa neverovatnom pršutom koje je pravila njegova žena. Hvala..i tada smo mu rekle da je mnogo pozdravi. Mi nismo više imale ništa...Svi su nas posle pitali najgluplje pitanje na svetu, a to je -"Dal su vas startovali?"
NE NE NEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEE!..Napojili su nas, nahranili, naučili bar jednoj mudrosti...ROKER, PRAVI. bio i ostao. Legenda Dado Topic. TIME.GENERACIJA 5..MAKEDONIJA..PRINCEZA.....ROCK'N'ROLL...................
Ne ide to tako.Startovanje. I zorom smo svi zaspali malo u istom kupeu..Svako u svojoj fotelji, jer krevete od zanimljive priče nismo ni imali nameru da spuštamo..ha, sad se setim da mnogi u srbiji nikada nisu putovali spavacim kolima. Grozno saznanje. Još jedna gadna smiscalica ogavnih ljudi koji su nam uništili i zemlju i...ufffffffff..mamaru im..JA!.Ni vozove više nemamo....Nismo se ni setili. A Dado je tad ispričao jednu priču poučnu koju ću pamtiti celog života ali vam je neću ispričati. Jer, način na koji je to govorio ima težinu. Tačka.
Ujutru, svi šlogirani, nekako smo izbauljali iz voza..smuljani, neopranih zuba, sa rastegljenim jaknama..Njih dvojica otkakskali su preko šina na poslednji "MESAM" u ex YU. Rekli su nam da dodjemo te večeri..i došle smo. A dok sam ih gledala kako nose samo aktn tašne i Dado svoju gitaru, razmišljala sam o tome kako je život nepredvidiv..................Volela bih ako se Dado seća nas tri, a verujem da da.............
 Vraćam se na terasu.
Gledam u nebo..25 godina posle tog Kopra. Čekam da u sobu udje On.NE Dado, nego ON.
Pre toga sam ga čekala ispred zgrade, pa smo se ponovo vozili zajedno liftom. U tako malom prostoru tenzija se oseća mnogo jače. Nešto smo hteli..možda nismo smeli...Mada, mi sve smemo..samo način na koji je gledao tu, ali zaista mnogo lepu, mexičko-country-boho bluzu bio je nežan i pun pažnje. grudi su mi se nazirale ispod...Oblina grudi, a bluza je malo providna...On ima divan dar da zapaža lepe stvari. Da ih voli i da ih ima. Njegove stavri su lepe i tako lepo mirišu...Taj pametni lepi čovek sa dugim prstima. 
 I sada stojim u mislima na terasi. To je bilo samo pre par dana. Gledala sam nebo, trazila sam Mesec...
Kosa mi se spustila skoro do pola ledja..Osećala sam se tako ..ženstvenom..tihom..mirnom...na trenutke napetom..sve se to smenjivalo u roku od nekoliko sekundi.
Došao je na terasu. Stajali smo zajedno i pomenuli nešto važno...Veoma važno...
Imala sam visoke štikle . I za njih je rekao da su lepe. Čizmice sa drvenom štiklom, antilopske..moćne..svemoćne..Nadam se da me razumete; volim ja kad mi govore da mi je lepo ovo ili da mi je lepo ono, ali kad mi on kaže, onda je to mnogo lepše. I to što kaže jer on ne govori ono što ne misli, niti radi ono što ne oseća. Zagrlio me je oko struka..baš....oko struka..I rekao mi nešto toliko snažno da prevazilazi čak i koliko je važno..Snažno zbog osećanja i prošlosti i Meseca i sadašnjosti i budućnosti...
I ja sam mu stavila ruku na rame
Mnogobrojna čeljad ženska piše neke priče, a da njihov on to ne vidi. Ja pišem baš onako kako jeste i kako osećam i da i on čita...
Uzdahnuo je. uzdahnula sam..Stisak oko struka obrnuo me je ka njemu...Ušli smo mirno u sobu. .. 

ovo je zakonom zasticen text/ zaključak za početak..........

Nisam blog pisala skoro duže od mesec dana..Pisala sam nešto za sebe..za knjigu..PRAVU KNJIGU! Čini mi se da su mnogi zaboravili šta su prave knjige..Šteta..vratiću ih na pravi put..hahaha...A knjizice raznih ženica, glumičica bez glumačke karijere, voditeljkica bez opšteg obrazovanja,iskustva i promene stanja, ocvalih jebačica i njima sličnih koje objavljuju autobiografiju sa već 35 godina i filuju sopstveni zivot izmisljotinama koje prodaju kao realnost nekim trećim ženicama koje će jadne u to da poveruju..Alal vera....Zar su to knjige...možda..jer je papir ukoričen.
   Knjiga mora da ima početak, sredinu i kraj...kraj za novi početak..........
 E, to se meni desilo.
 Postoje stvari u životu koje su važnije od nekih drugih..Postoje LJUDI za koje nam se čini da kad ih svojom greškom izgubimo iz života, da.. da ćemo da umremo...
I meni se tako činilo. do skora..dok ponovo nisam dobila inspiraciju.
To bi za mene bilo nešto najstrašnije što mi se do sada dogodilo...U životu sam uglavnom dobijala sve što poželim.
Ali, ja sam uspela. I svako ima SVOJ Mont Everest i ja sam se na taj vrh popela.
Uz mnogo ljubavi....za MOJU PLANINU.
 Klizala sam se, padala, dizala, mislila sam da ce mi glava pući od pritiska...razmišljala sam, zamišljala sam, plakala sam, nosila knedlu u grlu i kad se smejem...Stomak mi je radio, gušila sam se od suza i bez suza...Nestale su u jednom trenutku, pa su se vratile...Onda..onda bih na krako zaboravila..Pa, bih ponovo skupila snagu da istrpim ako se desio potpuni tektonski poremećaj i ako se Planina uskopistila jer ima tešku prirodu.....
Osećam kako će oluja da bude jer je danas zadnji dan punog Meseca i onda prestaje vedro vreme..Uvek kada je Mesec pun - vedro je. Obratite pažnju. Planina ..Pustinjski vetar..Ratnik...prolazi...dolazi..TU JE.
TU SAM.
Ratnik Planina ima oči kao fajumski portereti iz doba Ptolomejaca u Egiptu. Tamne oči. crno-smedje...Iskrene i širom otvorene oči kao dete kada se raduje..sasvim iskrene. I kose oči kada mu je lepo i kada je besan..ali, ta kosina se razlikuje u ta dva slučaja, a oči sijaju kao na ulju i menjaju boju. Čiji sjaj vidim u poptunom mraku.
   Ratnik Planina ima ožiljak koji će milovati uskoro pustinjski vetar.
Ratnik planina dobio je indijansko ime Pustinjski Vetar jer je uspeo da me juče odvede i u Saharu i na more...Sad je komplikovano da objašnjavam kako, ali, on to ume i može i ima SNAGU....
Hoću da kažem da znam da svako mora da sidje sa vrha planine kao što je Mont Everest jer se tamo brzo umire...Nisam uopšte skolona patetici pa da napišem da bih umrla od ljubavi..Ne, zbog nje bih živela. a ljubav je mnogostrana i ne mora da bude ukalupljena u neki odnos koji mora da ima ime...
A da bih živela normalno i da bih bila kako treba i da bih volela Pustinjski Vetar ja sam morala da se spuštam sa vrha planine. I nije me uopšte briga ako ovaj text razumem samo ja, jer ga i pišem zbog sebe.........
Da, komplikovano je. Život nije lak. I mi uopšte nismo klinci..
A stvar je u tome da jedno od drugog budemo dovoljno daleko da bismo bili dovoljno blizu.

ovo je zakonom zasticen text/ Neon jeans+1 premijera+

Jeans je fenomen. Jedan od najvećih..Ne može danas da stane ovde, niti imam zivaca toliko, tako dugačak text, zapravo esej koji sam rešila da napišem u više nastavaka.

YES!

Kada sam sva kao cool, a luda, sa adrenalinom na nivou  atletskog mitinga u Atlanti, al s izrazom Ledene Kraljice, koja kroz acid roze, crveno, oranž, ljubičaste "RayBan" cvikere vrši monitoring "Zare"..Svi znamo koje Zare..Ne Sare, Zare..sa Zarom sam se prvi put susrela 1997. u Lisabonui od tada smo nerazdvojne drugarice..Ne, mi smo prijateljice..."Zara" je super. Ja tako mislim. u "Zari " kupuju žene od sasvim skromnih osoba koje žele da fino izgledaju, do nas funky eklektičnih nedopustivo neodoljivo nepodnošljivih, pa do zaista najbogatijih ljudi na svetu..Mada, "Zara Man"..ne znam..ali čini mi se da ostvaruju profit sigurno 10 puta manji nego ona za žene..A kod nas, jaoooooooooooo...

 I tako, ja na štiklama ili u crnim bykerskim čizmama  isto iz "Zare", nesto kao toga,takodje iz "Zare" dosta sexy, pa na jedno rame, hiton-a može i spavaćica haljine i tako, spremna za poglede prodavačica koje vas cene po tome da li ste im razumljivi ili nerazumljivi...haha...

Nego, da se vratim na neon..Taj skinny jeans model je skroz klasičan. Klasičan skinny , to htedoh kasti....Imaju niži struk, ali ne baš onaj najniži..a od nižeg može uvek niže i  nisu predugačke..najbolje je kada se jednom prevrnu; samo preko šava, i tada su u nivou članaka..tako nekako, gore dole, aman zaman, pa ako su tu još crne šimike s bušbeton štiklom ili crne šimi čizmice kao u mom slučaju. "Sergio Rossi". investicija od 470 DM=nemačkih maraka. traju  dugo, štikkla slagana, kožni djon, strech antilop, pojačan šic iznutra, antilop kao rukavica mek, model - Prince..Vidi se prema valuti..U Belgiji sam prvi put plaćala evrima 1999. Moje anckle boots od 500 maraka traju već 15 godina i ko nove su..jel to skupo? NIJE!

  

DA! JA U "ZARI" Preko desne podlaktice, koja polako počinje da odumire zbog težine "Miss60" torbe od zelenog antilopa koja može da bude nekad teška oko 6,7,8..možda samo 5kg, prebacujem i "Burrbery" veliki kišobran  I, o, daaaaa-on je moj veran drug..spasao mi je bukvalno glavu mnogo puta. a gde je glava tu je i kosa koja zbog ogromne vlage in the air mora da bude zastičena+specijalni lak za kosu protiv vlage. neću odati koji je. Ma, "Garnier"..Ali, molim vas, R se ne čita na kraju..to znam jer sam počela da učim francais(nemam c sa kukicom ispod na tastaturi) malo posle srpsko-hrvatskog(rodjena u SFRJ)i nervira me što greše stalno. AAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!

        Obučena da ubijem..Sa ravno feniranom kosom koju stalno nešto razbacujem..Pored toga što sam ljubitelj grupe "AntiNowhereLeague", ja sam i ANTIJENNIFERANISTONLEASGUE! Meni ta "tzv. njena" frizura stoji "indijnaski", Very nice. Oko vrata imala sam Dart Vejder oglicu..Prvo mi je bila nekako previše brutalna, ali, kad se apstrahuje donja vilica(ne moja, nego Dartova), ostaje ona fenomenalna maska Dart Vejdera uz koju odmah čujemo Taj Glas, a na centru čela, a zahvata i šlem, je kobajagi, dragi kamen..Ha, ha..odlično uradjeno! Imala sam i kožnu jaknu, zamalo pa "Balmain"..

Naoružana svim tim alatkama, već na prvom nivou,  nivou ulice,(do dole ne stigoh toga dana zbog neona) ja snimim neon zeleno-žute farmerke..Prvo se utrpam u najmanji broj i onim najsnažnijim delom razuma shvatim odmah da nije do mene..nije više do meneeeeeeeeeeeeeeeee! hahah..mada, uvek ima još bar 3..Dakle, otpeljam se nekako po veće i izadjem za 10 min.iz radnje SREĆNA, najsrećnija..Psiho i svaka druga vrsta terapije sublimurana u fenomanlne skinny jeans, tako sexy, tako praktične, tako dobre i optimistične.Baš su rock'n'roll..."PA, TO MALA ROCK'N?ROLL" - trešti Bebekov glas u mojoj glavi, pa se onda čuje Lemyjeva, pa Lennyjeva gitara..YEAH! Sad imam i crne, i sive, i klasične , teget, plave,još sivih, crnih, roze, crne opet(neračunam "normalne teget) BELETo će biti poseban text, jer, white jeans, a naročito i nikad prevazidjen LEVI'S 501 beli jeans zahteva svoj story).I pogled i ruka i pare same idu do njih...I zašto da na primer štekujem 4 soma..Nemam toliko da bih štekovala..ahahahahahah....Mada, supem i to ponekad. kad hoću. Makar nekoliko soma..Pitanje želje, moći i VOLJE!

OK. Nisam ekonomista. Volim da trošim, a to me i teši i leči i raduje i čini lepsom i znači-TAKO JE!Ali ne de šava mi se više da ostanem bukvalno bez dinara..never again!

  Obukla sam ih na premijeru komada Sare Kejn koji je režirala Mira Karanović u "Bitef teatru". Odlično..I Vanja Ejdus. SVE..težak komad..O tome neki drugi put..Kad je prava, ozbiljna umetnost u pitanju, moram da promislim, da svarim to, da odem, pa da se vratim..nekad pišem na prvu loptu, nekad malo kasnije..retko mnogo kasnije..Sad osećam neku obavezu da se Vama, dragim čitaocima, ne baš izvinim, ali da objasnim , jer to sam sada sam osetila, da je ovaj blogotext pisan u stvari zbog mene..meni je sada potrebno pražnjenje..a ovo je pozitivno i pritom, nije neveselo uopste....hoću da kažem da su sve žene u petak izgledale sjano..I sve zajedno mixovale i stare i nove stvari..istari nakit i suvo cveće i kaiševe sa pijace i nakit suludo maštovit...Vanja Ejdus koja inače, iako nije visoka i krupn a kao karijatida, ima atletsku gradju, sada prožeta majčinstvom, nekako oblija..divan ten, rasna glumica...Drhtala je posle predstave..iznutra. Kada sam joj stegla ruku osetila sam da joj svi misići još igraju zbog predstave. i to je buklvalno neopisivo..E, zbog toga glumcima i svima u pozorištu treba još sat, dva, pola sata, posle predstave..Šta sam sad ja njoj rekla, to je sad već za taj drugi text..Bila je u tom nekom antičkom fazonu koji je već sezonama, ma, oduvek, tako prijatamn i ženstven i elegantan..Pruža mogućnost da se bude svoj, hm..ne mogu sad da objasnim, a dobra mi se stvar mota u glavi..but, predugo bi bilo..i ovo je..Thank u svima koji imate nerve..vidite da sam u spidu od pisanja..dobar je osećaj.

                       Sonja Vukićević je imala kikice kao Frida i dugu uzanu haljinu sa printom..Rekla sam joj da je actečka kraljica..Mira Karanović je dosta smršala..Ošišala se i njoj stvarno n ajbolje stoji kratka kosa..Ona ima jako gustu i dobru kosu, a sad ima paž, a pozadi kao kaciga i razdeljak sa srane..Imala je odlične, stabilne šerpa-Dinnasty-royal plavo cipelo-sandale i leopard, ali najdiskretnije i najlepše izdanje printa kakvo sam do sada videla, skinny jeans i prolećni nežno oranž-fuksija set. Mira je jako zgodna žena..a samouverenost joj daje još lepote.. ..Prava društvena hronika..Predrag gospodin Ejdus, Vanjin tata, imao je crne pantalone i tamno teget košulju..Italijanska-francuska škola via Mediteran...

 Ah, baš sam ponosna na ovu svoju malu društvenu hroniku, zbrda-zdola doduše, ali ipak, s obzitom na to kakav je šašav dan, eto!

Ovo je zapravo jedan happy neon text. sledeći put o BELIM farmerkma.

Pa, ima jedna fotka na kojoj je Jeger tako sexy bezobrazan..uvija se u nekim belim 501. Srećna sam što sam imala uvek iskustvo sa muškarcima uzanih kukova. to je važno za lepu gradju. i tako, tom jednom, jednostavno moraju dobro da stoje bele farmerke. a kada su somotske..AA! Pocrveneću..I sada, konačno, prvi put posle srdnje škole , opet ima bele farmerke..One tada bile su mornaski model, sa najužim crticama. Somotske..bile su široke, a nosila sam ih uz blještavo zeleni..Bože, pa skoro neon, džemper ili uz šerpa plavi + leopard mokasine sa debelom sirovom gumom. Legendarne "Divarese" i čuvena all around the world kesa crna sa žutim paspulom. na sredini je pisalo "Divarese"..takvu kesu drži priljubljenu uz srce svoje i Dara Džokić u slatkoj gorko-slatkoj satirično-tragično-nostalgičnoj predstavi "Trst" u Ateljeu 212. cvele je tu napravio jednu neočekivanu komičnu bravuru..

i tako ja razmišljam..da me ne mrzi, sad me ne bi mrzelo da pišem o "Trstu" i o Trstu..bože, hvala ti na bogatom životu iako sada ne kupujem cipele tako skupe!A možda foliram da ne..Šala..možda ovo..možda ono..sad bih se zafrkavala..E, da..a možda da odem do Krunske, jer, volim da ponavljam priču kako sam ispred DS-a našla jednom 200 evra i odmah kupila sandale od krokodilske kože, a to i vama želim! Drugi put 80, rasulo se nekom sitno..ahahahaaaaaaaaaaa.. =jauk pomešan s plačom i smehom napaćenog naroda(bila bi dobra didaskalija i drami. Treći put 20..i možda i još!?..ispadaaaaaa..ispada.a u stvari - ispadalo im jeeeeeeeee, ispadaloooooooo..Ah, da, dole je i restoran bio, dal je još, jeste,  nije...Pa, računam , ako je nekog malo uhvatio alkohol u restoranu il na koktelu, može da se desi da mu ispadne butka iz džepa..Bože, dešava se..