ovo je zakonom zasticen text/Sanjala sam Jaggera.....

Ne zelim da pišem predugo sada. Mnogo je dobra priča. Pa, daje "stisnem"!
Sanjala sam Jaggera Micka, još u glavi njegova mi slika. A kako se to desilo bas te noci, pre 2 noci, jer bio mu je rodjendan! Sedamdeseti! TEK!
U snu hodam, hodam kroz jedan dugačak hodnik. Obojen je kao u ustanovama, masnom bojom, nekom smuljano krem-bež-ukakanom i iznad nivoa ispod ramena kreće omalan deo.
Ustanova. institucija..dug hodnik koji ko zna gde vodi..Ja, samo znam da mi je u snu kosa bila velika i lepa i to mi je vazno..Vidim čoveka naslonjenog na dovratak. stoji ledjima oslonjen na gredu, pa mu pola tela ostaje u hodniku, a pola je, desni deo/uspravno je u toj nekoj prostoriji, u tom nekom prostoru..videla sam da izbija svetlost.SHINE A LIGHT", na istorijskom koncertu....Svetlost je bila tako topla u starom pozoristu... Imala sam osećaj da mu prilazim, poznajem ga, osećam ga..pa to je Mick Jagger - čovek koji mi je delom osmslio život. Kakav god. HE's MY GOD!
  Razgovaramo. O nečemu. Nečem pozitivnom. Smeje se. Na sebi ima crno odelo. uske lonice. Cigaret, pa dole malo kao zvoncare i svoje čuvene crne patike sa spcijalnim dušecima i imao je oranž - china red košulju. Jaako. Prolazi rukom kroz kosu. Lepa kosa, gusta, sexy..Sav je sexy..ali posmatram ga ne kao oca, već kao nekog mnogo bliskog..da, lika a father figure, ali bez biološke veze...On bi bio moj profesor Higins da sam ja...Pogledajte divan film sa Odri Hepbern...
Da se vratim na san. Nisam imala pojma da mu je i kad mu je rodjendan.. nikad, a baš sam  ga te noći sanjala. 70-ti. ja sam rodjena 1970. 7. 7. 1970...ima tu još sedmica u mom životu.
Da, te sedmice donose sreću. Definitivno. Numerologija je počela sve više da me zanima. Kažu neki naučnici da, ako posle budjenja, a sećajući se sna, imamo utisak da se zaista dogodilo ono što smo sanjali, ako smo to doživeli emotivno i fizički, onda se to shvata kao iskustveno proživljeni dogadjaj. Takoda, verovatno mislite da sam luda, ali sir mick Jagger i ja jesmo razgovarali. ETO.
i onda mi se još ukaže da bih trebalo da idem i da vidim šta sve treba da bi se neko predložio za "Nobelovu nagradu", a u ovom bi slučaju to bilo za - MIR!
   Kako sad pa to!?
Iako je kao delom mnoge stvari, i dodela "Nobelove nagrade" obesmišljena i nekako hyperelitistički lažna, te tako mnogi tu dolaze preko reda i bez najave, ipak je to još uvek, dobra stara NOBELOVA NAGRADA.
Nobel nije mogao znati da će se 1943. godine, iste te, roditi Mick&Keith, dva luuuuuuuda dečaka, vitkija od najviših breza i da će oni rukama i to golim , pregurati više kamenja na svetu nego svi bacači kamena s ramena, svi Izraelci koji se u kletvi kamenom bacaju, svi koji su na drilu legionara u Alžiru slagali puramidu od kamenja i rastavljali je. Milion puta.rodili su se, kako pevaju u dok su bombe gruvale nad zatamnjenim Londonom. Jedno od najstrašnijih bombardovanja u II Svetskom Ratu. Sir Mick je rekao da je taj rif, bas, udar bio tako jak da im je obeležio život. I zato taj zvuk..Zvuk rušenja...I gradnja...Celo detinjstvo slušali su udarce u Londonu . Bombardovanom i gradjenom posle ..Taj zvuk..Imam utisak kako su nam bliski, još bliži zbog našeg Brajana Rašića, jednog od najvećih fotografa na ovome svetu, izrazito nasmejanog, vedrog, dobronamernog i dragog čoveka. I, o daaa - on je njihov prijatelj i zvanični fotograf. A Brajan je čovek topla srca i njegove fotografije to govore. I nekako su i "Stonesi" tu kad je on on i on je deo njih na jedan poseban način.  "THE ROLLING STONES" su izmedju ostalog i glumci, filozofi, scenski radnici, fizički radnici, igrači, očevi, dede, muževi, biznismeni, muzičari, frajeri, inteletkualci, bave se bar sa ponekoliko ozbiljnih hobija, filantropi su, bore se za mir. Imaju još posla pride..vole umetnost..
Na svetu su do sda održali stotine hiljada koncerta. milioni ljudi na  njima su bili tokom 50 godina. Pola veka ti ljudi putem kaseta, ploča, diskova, radija, televizije, koncerata, gostovnja,u  emisijama, MTV-ja ....ulepšavaju nam život.     Često se rasplačem kada slušam neku njihovu stvar. Pa šta!? A onda djuskam kao da je najludja noc iako je 4 popdne i o daaaaaaaaaa- SANJALA SAM MICKA JAGGERA!

ovo je zakonom zasticen text/

S obzirom na surovu stvarnost, s obzirom na sve...mašta nema kraj niti granice..i misli nemaju amove i san i java se prepliću i sudbina jednima odnosi, a drugima donosi i to sve u isto vreme.Kako to tako može? Pa eto, može mu se da može. Životu...........Prelazim na "times font", a sve u cilju da sve više izgleda kao da je kucano na mašini..O tome sam već govorila, pisala, čudila se što bacaju to blago..evo, baš je mami i meni stigla ganc nova, a stara, električna mašina i sreći nikad kraja..A da kupim telefon za dinar ..kupiću..........HOĆU! 

              "Burda" Ta čuvena divna, oldtajmerska "BURDA" u kojoj sam konačno pronašla šnit za haljinu i to sam osećala od kada imam taj petroley-blue materijal..neverovatno otporan, pun strecha, a moćan i snažan i  savršen za drapiranje. Hiton, nekako charlston hiton kako sam zamislila, sa golim ledjima. Sivo-teget-svetlo golubije plavo. Savršeno kao nebo pred oluju..kao nebo ponekad u sumrak kad dolazim i u ranu zoru pokoji put kad sam odlazila.
ZA "Burdu" ovi neki novi  ne znaju..Nije ni važno. Ko treba -taj ZNA.. Važno je što kada vam neko nešto pokloni, da taj poklon znači iako ne mora da vredi mnogo..A meni sad ta "Burda" vredi za 3 godina čekanja, prelistavanja, gledanja stotina i stotina haljina na sajtu "Vogue"-a, razmišljanja, vrbovanja obične i pozorišne krojačice i još nekih. NIKO nije smeo da se upusti u izazov sa tom blueS haljinom..sa tim materijalom tako  sazdanim; pa bar onoliko koliko je snažan i TAJ NEKO ko ima osećaj za mene..osećaj, osećanje, osećanja, sećanja...Taj me neko dobro poznaje i ja sam njegova karijatida. Ljudi često misle da nešto en passant nisu čuli, ali možda sam jednom, u nekoj pričici, rekla kako treba da sašijem nešto i ...ko ima dobro pamćenje, a taj neko ima-zapamtio je ili se to negde u podsvesti provuklo i-eto! On mi je u stvari poklonio ne samo "Burdu", već i haljinu! DA DA DA!
"Vogue" je svetinja za mene. A "BURDA" je svetinja za skoro sve ljude iz sveta mode. Mnogi su učili po burdinim krojevima. Gospodja Burda je jedna od najomiljenijih Nemica svih vremena. I najuspešnijih. 
Čekao je petrolej da ga neko upali, zapali, da razbukti plamen..ah..u kome ću biti tako zanosna u toj haljini koja čeka toliko dugo da bude sašivena. I treba da se šije posebnim iglama jer je materijal toliko jak i rastegljiv, da komotno može  muškarac težak 100kg da stane na njegov kraj, a ja da vučem prema sebi i da se čak opustim. Materijal me drži da ne padnem..I sad, treba od toga sašiti haljinu najlepšu na svetu..
 Hmmmmmmmmm..već je vidim...kako hodam, nogu pred nogu, jer tako se u tim haljinama hoda..Kako sitnim, ali sigurnim koracima na štiklama salonskih cipela bež, stojim i slušam šta mi govori.
I puštam da se haljina sa jednog ramena spušta taman toliko. Do granice. Crvena kosa i petrolej haljina otmena su kombinacija..I meka sminka..mat..sneno, a krupnih ociju..
 I pogled se posmatračev spušta. I pre nego što budem rekla kad haljina bude gotova, da je to "ona iz Burde", taj neko će ZNATI. Kao što zna toliko toga. Sad znam i koje dužine treba da bude, a uz telo..taman toliko uz telo, da dovoljno bude od tela da se linije tela vide.
A mnogo je lepo i verujte mi da muškarci više cene, kada odeća nije mala i sapeta, već ostavlja MAŠTI na volju da zamišlja da to telo koje već poznaje ponovo postaje nešto novo u toj haljini. _I da se haljina uvija, pokriva i ništa suvišno ne otkriva. Haljina sa golim ledjima .. Moći će da me zagrli ispod haljine, a da ona ostane na meni.da stane iza mene i da provuče ruke tamo gde niko drugi NE SME i da me obuhvati oko rebara ispod grudi.....Možda je niko drugi sem njega nikada neće videti..možda će uspeti da se od materijala izvuku 2 drugačije haljine.
 Svaka za po jedan čvrst zagrljaj. Nežan..kad kažem - ČVRST, ja mislim na sigurnost..Ne mislim konkretno da treba da me polomi od snage, da treba kosti da pucaju..neeeeeeeeeeeee, ma neeeeeeeeeeeee..
Ta se snaga i sigurnost osecaju preko velike vode, preko tamne vode, preko mora, preko reke, cak na drugom kontinentu, pa nazad........Ja to tako doživljavam i volim da budem kao geisha. Ponekad. Ne patim od nasilnog sprovedjenja histericnog tripo-feministickog(sto dalje od mene)fazona kako mi-žene i muškarci treba da budemo u svemu jednaki..ma ne, maaaaa neeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee..NIKAKO! A taj okret, taj hod kao po staklu, a siguran..taj jak zagrljaj, a nežan kao pamuk, pa necu, ne želim niti mogu da mu budem jednaka.....NEĆU! 
I onda, belog lica i crvenih, pomalo oteklih usana od slanog kukuruza , alabaster kože i  veštih ruku, "činim ono što me čini sretnom", kako to Gabi Novak sjajno peva..............I dok god je trzaj tu/thrill sve ce biti u redu...A kada thrill bude nestao - neće ni nas biti..
A do tada - stojim na terasi dok nas Mesec gleda otpozadi i spreda i pomno slušam i gledam u te lepe oči...Haljina je bez ledja i ni u čemu me ne koči...Nek ostane na meni, da da petrolej sjaj još jednoj uspomeni.
Onoj koja će se tek dogoditi..Više me vreme ne opterećuje,  ne sumnjam...........

ovo je zakonom zasticen text/ detalji..crtice..zivot..uspon..pad..idi..AMIN

Ove je boje bila bluza sa vezom koju sam imala pre nekoliko večeri. I zvoncare u kojima mi noge izgledaju dugačke, dugačke...Vozili smo se liftom..Volim i taj lift..Zavolela sam ga..Taj suludi lift kakvih ima u zgradama širom Beograda, taj lift koji se često zaglavljuje..; ako ne u toj zgradi, a ono u nekim drugim zgradama. Jednom samo što se nismo zaglavili u liftu jer je nestalo struje na 20 minuta..Ali u trenutku kada je nestala struja mi smo baš bili ispred lifta i čekali smo ga. Za 2 sekunde smo promašili da budemo u liftu, negde izmedju spratova, zaglavljeni..Mislim da znam šta bi smo radili..Ne mislim na sex, a negde i mislim..Zagrlili bi se..poljubili..
   A možda je bluza malo više ove boje. On zna..ZNA! Menjaću je tokom pisanja jer je nešto izmedju te 2 boje..NE! Ova sigurno nije. Vraćam se na onu boju. Taj trenutak kada je nestala struja tada oboma nam je bio kao delić neke avanture. Uhvatio me je za ruku i vodio me do  svog sprata i tu sigurnost koju osećam kada sam sa njim ništa ne može da zameni. Bledja mi boja treba.OVA!
   Stajala sam na terasi sa koje se najbolje na svetu vidi Mesec sa velikim M i razmišljala o tome da je toliko brz da ne bih stigla da ga iznenadim onim čime sam namerila i ostavila sam to za neki drugi put. Moram da budem brža i operativnija. Poradila sam već na tome, ali ne bih se dalje hvalila. Bože, sad mi se javila u glavi pesma "Indexa"-"stajala je na..."...Neću dalje jer je to tužna pesma i lepa pesma. Ali neću jer je tužna, a u ovom večeras pisanju nema mesta za tugu..Za neku suzu možda da. Ipak, ljubav u sebi podrazumeva i tugu..setu...osećanja za koja možda i ne postoji ime..grozničavost..Kad bih htela, a neeeeeeeeeeeeću, ispričala bih vam šta je uradio zbog mene..Lepo je i iskreno i viteški - dovoljno je to da vam kazem..Ne idealizujem ja njega, već su se neke stvari razjasnile..Ček, ček, da ipak ja malo potamnim ovo voljeno zeleno..rezeda. ljudi su se često pitali zašto su mahom u Bosni i uopšte kuće malane ovom, evo ovakvom nekom mešavinom plave i zelene nijanse i mnogi pogrešno i tada mišljaše, a i sada da to ima veze sa muslimanima. E pa - NEMA!
  To je jedna vrsta specijalne masne farbe i te spec.nijanse koja stiti od vlage, buba, kiselog rastinja i svakakvih čudesnih stvari koja rastu i koja se pojavljuju tamo gde neki kažu da je bog rekao laku noć, a ja vama kazem da su to neka od geografski najlepših predela u bivšoj nam, voljenoj mi zemlji.
Jer, jebeš zemlju koja Bosne nema. I uvek kada smo kolima išli u Bosnu, preko Igmana-YU Amazona i Crvenih stijena sa kojih po monsunskoj kiši curi ilovača, osećala sam tu nesavladivu prirodu u sebi i oko sebe.I nešto smešno. Za mene na tom putovanju baš posrano..haha...Pljušti. Kolona mili. Mi smo pri vrhu planine i vidimo kako negde kilometar ispod i dalje mili kolona automobila, svi skoro srećni unutra jer idu na more. I meni se išlo da pi-pi. I ja izadjem iz kola i budem mokra za sekund do gole kože, a bilo je hladno. Nema veze, presvukla sam se posle za pola minuta u kolima. CITROEN GS-to su kola! I naglavim ja skoro sasvim mokar toalet papir jer džepove nisam imala, na jednu granu, a drugom se držim na kosoj kosini da ne skliznem. I toalet papir padne od vetra, a ja naravno počnem da klizim..Kosa sva od ilovače. Pećinsko doba..Niko se nije ljutio..Nismo porodica koja je šizela zbog malo ilovače u kolima, jer, c'est la vie.
Setih se sad Trebinja. Zar niko nije Predsedniku sa malim p pomenuo da se kad se ide u Trebinje, prema onoj iz stare YU, kaže - "Oj, Trebinje, Trebinje, kad me vidiš - jebi me"! I to mora da se kaže. Ako se ne kaže put nema smisla. To su te zezalice koje su se izgubile kad se zemlja rasula u paramparčad. Nisam dobar vic  čula duže od 20 godina. A još uvek je najbolji onaj kad Mujo&Haso peru veš na studencu. Pričaću vam drugi put. " Oj, Trebinje, Trebinje, kad me vidiš jebi me". Baš tako. Nije prosto, nego je mnogo jako. Ko razume. Ko ne - iskreno, žalim ga. Žalim ga ako je ta osoba imala dovoljno godina kad je YU nestala, a nije znala tu izreku. Znači da taj neko ili neka svoju zemlju nije osećao,-la........................ Tako i predsednik. Izgleda da on ne zna za to, pa se zgranuo na tom "hodočašću"..Jadaaaaaaaaaaaan, ne zna on stvarno šta je bila Jugoslavija.
  Jugoslavija je bila mesto gde se u Kopru ukrcam sa drugaricama na voz i palim do Beograda, posle nedelju dana u Trstu i Veneciji. Šta nam se na tom putu dešavalo, Ladi, Ivani i meni, to stvarno zaslužuje posebnu priču. Bile smo na jednom mestu na kome se desilo nešto strašno..U sred noći smo otišle dalje..3 gracije... Hoću samo da dodam da je to bila zemlja u kojoj je na poslednji "MESAM" iz Kopra sa menadžerom krenuo Dado Topić. 
  Nas 3.
Njih dvojica.
Mi imamo 18,17....Oni oko 40.
  Hodamo po peronu srećne i mrtve umorne i imamo lovu samo za do Beograda za nedaj Bože..Sve smo naravno potrošile. Sećam se da sam tada kupila svoje prve prave leggings/kod nas pogrešno zvane helanke.NISU HELANKE. Helanke imaju traku ispod stopala i ne moraju da pri(J)anjaju obavezno uz nogu...Leggings treba da imaju dosta likre i da budu od pravog pamuka...i tako u nedogled. Elem, strašno me nervira ta zbrka oko helanki, i oko GARNIEA. GARNIER SE NE KAZE! R se nikada ne izgovara na kraju francuske reci. NIKAKO! NIKADA!
Da ubrzam..vidim ja tegleći svoj ogromni Samsonite, vidim ja kroz svoju dugu kosu koja mi pada prema zemlji preko očiju čarnih, vidim neke mnogo dobre šimike..Pa malo iznad , sive tesne praaaave rokerske farmerke. LEVI's..uzane skroz..Pa onda vidim krajičak rokerske jakne..Nisam više mogla da teglim i nosim. Došli smo do stepenica za ulazak u kupe. I ja svojim prepodobno zavodljivim glasićem..ma kakvim glasićem, glasom, kažem - "Gospodine, jel možete, moolim vas, da mi pomognete..ja ne mogu..ne mogu ovo da podignem..mnogo je teško..znate..bile smo u Italiji, pa...puni koferi..hihihihhihihi"
Čuje se zvonak smeh, jedna snažna šaka hvata ručku ogromnog kofera i kao pero ga diže i smešta u kupe. Drugi gospodin, istog stajlinga, pomigao je Ivani i Ladi.Imali su godina koliko ja sad..tako nekako..MLADI!
Podižem glavu i vidim jedan širok osmeh i rupicu izmedju zuba i mnogo lepu kosu.
Čovek me gleda. Kažem - "Aah, pa vi ste Dado Topić..hvala vam..Idete na"Mesam??????????????????"..
"Da..hajde idemo unutra pa ćemo da razgovaramo.." Dado je izgledao isto kao sada, samo mladji i sa manje definisanim mišićima. Provalim ja to i ispod zimske garderobe. Mada, u kupeu skinuo se u naravno, black t-shirt. Dado....i menadžer..razgovarali smo nas petoro cele noći. Pričao nam je Dado voj život i neke dogodovštine. Jeli smo sendviče sa neverovatnom pršutom koje je pravila njegova žena. Hvala..i tada smo mu rekle da je mnogo pozdravi. Mi nismo više imale ništa...Svi su nas posle pitali najgluplje pitanje na svetu, a to je -"Dal su vas startovali?"
NE NE NEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEE!..Napojili su nas, nahranili, naučili bar jednoj mudrosti...ROKER, PRAVI. bio i ostao. Legenda Dado Topic. TIME.GENERACIJA 5..MAKEDONIJA..PRINCEZA.....ROCK'N'ROLL...................
Ne ide to tako.Startovanje. I zorom smo svi zaspali malo u istom kupeu..Svako u svojoj fotelji, jer krevete od zanimljive priče nismo ni imali nameru da spuštamo..ha, sad se setim da mnogi u srbiji nikada nisu putovali spavacim kolima. Grozno saznanje. Još jedna gadna smiscalica ogavnih ljudi koji su nam uništili i zemlju i...ufffffffff..mamaru im..JA!.Ni vozove više nemamo....Nismo se ni setili. A Dado je tad ispričao jednu priču poučnu koju ću pamtiti celog života ali vam je neću ispričati. Jer, način na koji je to govorio ima težinu. Tačka.
Ujutru, svi šlogirani, nekako smo izbauljali iz voza..smuljani, neopranih zuba, sa rastegljenim jaknama..Njih dvojica otkakskali su preko šina na poslednji "MESAM" u ex YU. Rekli su nam da dodjemo te večeri..i došle smo. A dok sam ih gledala kako nose samo aktn tašne i Dado svoju gitaru, razmišljala sam o tome kako je život nepredvidiv..................Volela bih ako se Dado seća nas tri, a verujem da da.............
 Vraćam se na terasu.
Gledam u nebo..25 godina posle tog Kopra. Čekam da u sobu udje On.NE Dado, nego ON.
Pre toga sam ga čekala ispred zgrade, pa smo se ponovo vozili zajedno liftom. U tako malom prostoru tenzija se oseća mnogo jače. Nešto smo hteli..možda nismo smeli...Mada, mi sve smemo..samo način na koji je gledao tu, ali zaista mnogo lepu, mexičko-country-boho bluzu bio je nežan i pun pažnje. grudi su mi se nazirale ispod...Oblina grudi, a bluza je malo providna...On ima divan dar da zapaža lepe stvari. Da ih voli i da ih ima. Njegove stavri su lepe i tako lepo mirišu...Taj pametni lepi čovek sa dugim prstima. 
 I sada stojim u mislima na terasi. To je bilo samo pre par dana. Gledala sam nebo, trazila sam Mesec...
Kosa mi se spustila skoro do pola ledja..Osećala sam se tako ..ženstvenom..tihom..mirnom...na trenutke napetom..sve se to smenjivalo u roku od nekoliko sekundi.
Došao je na terasu. Stajali smo zajedno i pomenuli nešto važno...Veoma važno...
Imala sam visoke štikle . I za njih je rekao da su lepe. Čizmice sa drvenom štiklom, antilopske..moćne..svemoćne..Nadam se da me razumete; volim ja kad mi govore da mi je lepo ovo ili da mi je lepo ono, ali kad mi on kaže, onda je to mnogo lepše. I to što kaže jer on ne govori ono što ne misli, niti radi ono što ne oseća. Zagrlio me je oko struka..baš....oko struka..I rekao mi nešto toliko snažno da prevazilazi čak i koliko je važno..Snažno zbog osećanja i prošlosti i Meseca i sadašnjosti i budućnosti...
I ja sam mu stavila ruku na rame
Mnogobrojna čeljad ženska piše neke priče, a da njihov on to ne vidi. Ja pišem baš onako kako jeste i kako osećam i da i on čita...
Uzdahnuo je. uzdahnula sam..Stisak oko struka obrnuo me je ka njemu...Ušli smo mirno u sobu. ..