недеља, 18. август 2013.

ovo je zakonom zasticen text/ Gdja Mira Banjac, glumica i....

Mira Banjac. Gdja. gospodja. Da smo u Britaniji imala bi orden Dame ili nekog drugog viteskog reda u umetnosti. Da smo.....
No, Mira ga ovde nema, a velicanstvena je glumica. Mira Banjac je od onih glumica koje su neverovatno uverljive na platnu, a na daskama koje život znače, a znače, jer sam skoro 20 godina igrala zajedno pored Mire na sceni, čuvenu "Korešpodenciju" u "Ateljeu 212". Banjac je neuništiva, posebna, ponekad sa tremom, ponekad...Kada bi stavila periku na glavu i kada bi Goca, najveštija garderoberka  rekla da joj sledeći put NEĆE zakopčati haljinu ako se ugoji još sasvim malo, Mira bi zakolutala očima, rekla da neće jesti više, a ni manje..Onda bi se nekako uozbiljila. Mira moja prijateljica, drug i zaštitnik na neki način celog života, scenu je počinjala gledanjem u mene, a ledjima okrenuta publici, jer sedi na visokoj fotelji. Znala sam napamet čitav njen text, jer, poslednjih godina, pošto je Bata Stojković bukvalno igrao dok su ga noge živog držale, svi smo jako vodili računa o njemu na sceni, a nismo hteli to da pokažemo, a on nije hteo da pokaže da mu je još gore nego što mu je. Bukvalno igra na život i smrt. Znoj se preko čela, pa kapljica, kotrljajući se duž nosa i kratko zaustavljajući se na njegovom vrhu, pala dole. tup. Kap po kap..... Nisam završila glumu. "Korešpodencija" je moj nezavršeni FDU. Kao apsolutan talenat, za koji sam dobila komplimente od mnogih glumaca, Mira me je pozvala da u jednom trenutku ako želim budem u njenoj klasi u Novom Sadu. Nisam budala otišla. Putovalo mi se po belom svetu. Eto. Radila na B92..a to što nisam postala glumica, sve predispozivje i uslove sam imala, dobila, nudjeni su mi, pa..sve ostalo - sama sm kriva i to je JEDINA stvar zbog koje se kajem. Što ne znači da radio, pisanje i umetnost ne volimjm...obožavam novinarstvo, pianje..ali, to sam mogla i sa glumom uporedo. A ja htela da budem reditelj. Muškarci su za režisere i reditelje, a ja sam bre-GLUMICA..Bar me mnogi iz esnafa prihvataju kao njihovu s obzirom..da ne odem sad predaleko..šta sam sve radila i snimala...
     Mira je mom ocu, koji je bio sklon nekim izletima preterane strogosti i...neću sad o tome, uvek je govorila -"Nemoj da mi diraš dete". Jednom kad nisam dosla na predstavu, a moj izlaz je prvi bio u komadu, tj. već bih bila na sceni kada se zavesa podigne, pa to je bio horor...Mira je mislila da su me udarila kola i strašno se zabrinula. Zakasniti i ne doći na predstavu koji igrate živi il' mrtvi, nebitno dal ste zamenljivi, ali MORATE da dodjete. Svima sam se posle strašno izvinjavala, svakom pojedinačno - od Bate, Mire, Ruže, Aljoše..svim glumcima, tehnici..svima. to je nedopustiv gaf, a oprostili su mi ga. Glumac pod platom u pozorištu čak bi dobio disciplinsku komisiju pred otkaz da mu se tako nešto desi.
    Iako nisam profesionalna glumica, ono - profi sa papirom i diplomom, mnogo bolje od nekih sa diplomom poznajem kodove i godove pozorišta jer sam u njemu odrasla i još uvek odrastam. Žao mi je što mnogi mladi glumci, jednostavno po logici brojke godine u kojoj su rodjeni, nikada neće stajati kao ja skoro 20 godina, na sceni zajedno sa Batom Stojkovićem, Aljošom Vučkovićem, Mirom Banjac, Ružicom Sokić, Mladjom Andrejevićem, Zoranom Radmilovićem/Djuzom Stojiljkovićem/Bardolfom(3alternacije), Dejanom Čavićem, Zoranom Cvijanovićem, Cacijem Mihajlovićem, Bajom Bačićem, Erolom Kadićem...Podela iz snova..Komad su krenuli da igraju kao zreli ljudi, a mnogo godina kasnije kao malo stariji...............
  Mira....
"Drug Banjac", kako ju je Zoran Radmilović zvao. Veza izmedju Mire, Ruže i mene rasla je tokom mog života i pre "Korešpodencije", ali smo u toj predstvai uspostavile neko trojstvo pojačanog ženskog prijateljstva. Štitile su me. Razgovarale smo bukvalno o SVEMU. Putovali smo na mnogo gostovanja. Znate li kako je to kada se na kraju XX veka najveći glumci Srbije i ex YU presvlače u nekom Domu kulture, sa čaršavom prebačenim izmedju mušakaraca i žena, ćutke, sa dnevnicama malim, malim, gotovo nepostojećim, a VELIČANSTVENI Bata Stojković nije hteo više koverte ni da uzima. Odmah bismo sve iz koverata potrošili svi zajedno..
  "Korešpodencija" mi je dala toliko mnogo u životu. Saznanja i iskustva. I još mi daje..stalno se javlja još nešto, vidim novu sliku...
Banjac.
Hrabra žena. Da li znate da je kao mlada, sasvim mlada devojka bila u partizanima i onda, počela je da glumi i onda,, Nije bila lepotica, ali njena duša lepša je od 123456789854321 lepe glumice. Opasna komičarka, bolno jaka u teškim ulogama, a tek a brčićima u "Lepoti poroka"..Mira može SVE da igra. Žao mi je što joj niko nikad nije dao ulogu velike zavodnice, bez obzira što nije vamp..Mira je velika dama..Svetska je žena. Najviše je igrala žene iz naroda. Divim se njenoj snazi  dan danas, jer ona je žena zaista borac veliki i u privatnom životu..A glumci su skromni ljudi sa svim ljudskim potrebama...Glumac/glumica u stanju su da igraju do iznemoglosti..film je jedno, TV drugo, scena je treće, radio je četvrto...život je peto+sve zajedno.......
   Ja ne mislim da Mira nije lepa. Mira je moćna kao imperator na sceni, čak i kada igra pogurenu siroticu ili kao u "Korešp." - majku porodice Njegovan, velike porodice trgovaca koji brodovima donose začine, tkanine i ostalo za "blagodarim" za vreme Obrenovića. Komad ima i jaku politčko- istorijsku podlogu i konotaciju, svevremeno značenje kakvo je genije kao Pekić ispreo u "Zlatnom runu", a komad režirao neverovatno moderan čovek, pozorišni Prometej, onaj koji se kao mlad i lep kupao u buretu maslinovog ulja na moru, da bi zatim zaveo devojke svojom lepotom kao Odisej, još uvek nosi svoju čuvenu bradu, gospodin Arsa Jovanović.........
   Od priče o svemu vezanom za ovu predstavu vremenom shvatam da imam materijala dovoljno za knjigu. imam fotografsko pamećenje, sećam se takvih detalja da možda neko ne bi ni poverovao čega se sve sećam...
Mira...
Kada smo gostovali u Minhenu. Tad je i moja Meme, Mira Trajlović bila živa...Možda ni ja nisam više živa!? Možda sebe održavam u životu ovim pisanjem...Gostovanja po Srbiji..Pa dobijemo hranu na kraju u menzi "Merime Kruševac"; mrtvi gladni su "Stigli glumci, sire".A direktorčina komunjarska hoće da drži govor, a Bata ga prekine i kaže, "a sad ću ja Vas da naučim kako se pije preko masnog mesa" i nabije viljuškom ko harpunom najmasnije parče i tresne ga fino, al' sve gospodski, jer Bata je bio veeeeeeeeeeeliki gospodin, p'a ga tresne u tanjir direktorčini da začepi, jer je rekao - "da je imao strpljenja da gleda nas na sceni, a da mi sada treba da imamo strpljenja da slušamo njegov govor"..Malo sutra! Bata je voleo odela šivena po meri i birao je najbolje štofove. Bio je majstor elegancije. Majstor. Jednom, posle "Korešpodencije" vozi Bata taxijem mene i Miru do "Metropola". Ja kažem Miri da dodje već jednom da spava kod mame i mene i da batali hotel jer je rekla da se malo plaši, jer tu stalno neko diže na sebe ruku. Ipak, rešava da prespava u hotelu. Gosn Bata te večeri nastavio je dalje u "Zvezdari", a većsmo bili preterali posle predstave u bifeu "Atelje"..Batu niko nije mogao da zaustavi sem smrti...Bio je prek ponekad, ali beskrajno nežan..nekoliko puta me je pomilovao tako po glavi da sam mislila da...njegova snaga odjednom postala je blagost..I od njega sam dobila najveći kompliment u životu - da treba da pišem i radim i govorim na radiju baš onako slobodno kao što sam to i radila . Tada me je, kad sam došla na predstavu, poljubio uz naklon u ruku. Radila sam najbolje što sam mogla na B92 i napisala neki tekst o "šetačima"(tada smo šetali za slobodu..OVU?! Da sam znala..sedela bih a la maison..ali, onda ne bi bilo Batinog poljupca i pohvale..Čak je tokom mog čitanja texta uživo pozvao mog oca da mu kaže da uključi radio i da su mu suze u očima...Nadao se čovek..kao svi što se nadasmo..Nadao se Bata Stojković...).. Ufffffffffff, znate li vi koji ovo čitate kako je pisati kroz suze i proživljavati sve ovo ponovo..ali, glimci nauče da budu žilavi, pa su malo tome i mene naučili. Mira je u jednom trenutku pametno i mudro resila da se vrati da živi u svom mnogo mirnijem Novom Sadu i to joj i daje dodatnu snagu d a radi toliko, a radi za petoro i dalje. I najviše na svetu voli svoga sina Branu. Kada smo gostovali u Beču..gledam fotografije, nasmejane..tu je i Lila, mi u minhenu...nikad se nisu posebno glumci odvajali od drugih - tu je i suflerka , garderoberka..To se zove TRUPA!, Najčuvenija sekretarica iz "Ateljea212" bila je Lila Altman...ni nje više nema, ni pola skoro podele više nema, ni pozorišta onakvog više nema nit će ga biti...I sad neki mi neko kaže da npr. Kokan Mladenović, ex direttore moze da zna i oseca ove stvari. Pa neeeeeeee, zato je i fulao, jer NE OSECA, a nije ni bio prisutan, sto bi rekla M-Abramović.
   Ufffffffffff..Želite li nešto smešno, jer gorčine i sete ima u redovima gornjim!?
Želite!
OK.
Stanem ja jednom za vreme predstave Miri na šlep od haljine, a vidim kako je krenuo konac i čulo se kako je šav počeo da puca. Pustim nogu, Mira izadje kroz teška vrata. Mira mora da presvuče 2 stilske haljine za manje od 15 sekundi. Jednu skida, a druga se navlači odgore na nju. Krinolin . Blagi..Mira me gleda i govori tiho - "Neću stići, neću stići...pa navlači tu haljinu na mene, naskači".. Volela je što joj igram kći u predstavi, aja sam to isto volela. to je ionako bila njena ideja i na prvoj predtavi poklonila mi je buket, najlepši koji je ona dobila. Mirooooooo...HVala Vam.
A garderoberka šapatom se dere - "NAskačem..naskačem"..A Mira kaže, da ako ikad zakasni sa tekstom da ja uskočim i dam joj šlagvort, ali uvek je znala text. Ta žena ima koncentraciju atletičara. Čak veću.
Mnogi misle da se sa scene vidi publika. Djavola!
Ne vidi se, sem malo prvi ili drugi red, ponekog uhvatite dok žmirkate na poklonu, vidite i ponekog sa strane.Batu je nerviralo ako ima nemirne dece. Sve bi čuo, locirao gde su, zamolio bi od organizacije da im poruče da se smire..A na kraju krajeva, taj komad zaista i nije bio za decu mladju od 14 godina, te ne vidim zašto su dovoldili neki petogodišnjake!?.A ako vam neko dolazi u goste da gleda, a znate gde sedi, onda ponekad glumac gleda u tom pravcu...To su čudesa. To je neopisivo i ne može da stane u jedan blogoesej. ZAUMNO JE...............
 Pa, onda, kupoval e smo sve 3 - Mira, Ruža i ja, iste maskare "Lancome"..Njima se svidjalo što se ja baš baš baš razumem u sve  te kozmetičke stvari i znam razne brzopotezne štosofe za udesiti se sama, a kad tu nisu, niti to čak često ni ne znaju šnikeri, vlasuljari i garderoberi..Mada, krvav je to rad! A poklon za glumce, paaaaaa - pomislite nekad i na tehnuki, jer, ako ona zakaže - cvrc! I mnogo smo o tome razgovarale i o ljubavi o radu, muškarcima, nekim mojim problemima..One su znale skoro SVE što mi se dogadja. MA SVE!
   A Mira voli da u autobusu kad se ide na gostovanje sedi pored šofera ili odmah iza. Sama. Ja obično pored Ruže. "Korešpodencija" je poslednja predstava koja je do zadnjeg časa uspela da održi najveći deo najstarije podele u "Ateljeu 212 "
   Sećam se, jednom dodjoh malo kod njih 2 u garderobu. Ja sam sa još 2 devojke imala svoju.
   Doći kod 2 veličanstvene glumice neposredno pred izlaz u garderobu jeste i hrabrost i odanost, jer, da nisu htele, i da im nije bilo drago, ja ne bih smela u gardrobu i amin. I onda smo Ruži uvrtali lokne na prst, tj. pramen oko prsta, kao što sam ja to tada radila..A Mirina perika od prave kose je bila fantastična. mira Banjac inače ima avršenu kosu i zabola je friz koji joj stoji oduvek najbolje. Malo duži paž sa šiškama. Nokti su joj uvek neverovatno lepi i ima mnogo lepo prstenje. Njene me ruke, šake, podsećaju na ruke Jeanne Morreau.
  Mira je pred dizanje zavese sedela na toj velikoj stolici, okrenutoj naslonom ka publici. Stavila bi ruke u krilo, drzeci belu damsku maramicu, u smaragdnoj zelenoj haljini...Nešto bi radila sa ustima, kao da malo mrmlja, ali to je bilo spremanje za tekst...Onda bi pogledala ka meni i tada bi predstava počela....
   Mira i dan danas priča kako, kad sam bila mala, na jednoj  dečijoj novoj godini u "Ateljeu", kad je pitala šta je na svetu najvažnije - ja sam odgovorila iz publike - "VOĆE"! I oni svi vole tu priču, a ja i dalje mislim da je voće zaista jedno od najvažnijih stvari na svetu...A ta priča asocira na najlepše vreme života "Atelje 212"...Svi su se nadali...
  MIRA BANJAC..
  Pričala mi je kako je snimanje "Marije", serije o logorašici, bilo jezovito teško, ali da je MORALA da to izgura i izbaci iz sebe.."Marija" ju je delom promenila, gurnula je dalje u prožimanje sebe, jer, velika glumica..ona stalno traga za novim nitima svog glumačkog bića, iako ima razradjen metod, mimiku, manir..Mira Banjac je bogomdana glumica, prvak Srpskog Narodnog Pozorista u Novom Sadu i to je njeno matično pozorište. Dakle, na snimanju "Marije" postojala je scena gde Marija, posle bekstva, kako se sećam, ima scenu u kojoj stavlja gole ruke na neku stanglu..gvozdenu..rampu..i tada, kaže, bilo je toliko hladno na snimanju da joj se koža zalepila za to i odrala se i jedva je odvojila ruke. Bio je veliki minus, mislim da je na sebi imala samo logorašku košučllju i neke krpetine... ali, to je odgovoralo bolu koji treba da prikaže u sceni. Jednostavno, glumac se delje i seče često igrajući, a onda to postane bolnije od same scene. Teško za prepričati, a savršeno za osetiti.
Ah, daaaaaaaa, još nešto: postoji divan film sa sir Anthony Hopkinsom i Debrom Winger o jednoj ljubavi. Zreloj. I njih dve su obe rekle da su žudele za takvom ulogom, a moja mama je pride prevela bila taj film. Imali smo prestavu dan posle prikazivanja tog filma na TV-u i bile smo pod jakim utiskom. "Ženski film", što bi neki rekli, ali uloge - samo za najveće. Prevod je bio poetičan i mama se jako trudila. I ona je plakala, Ja sam plakala. Njih dve su plakale dok su prethodne večeri gledale film..Eto, plakale smo jer svako želi ljubav najveću na svetu............A odigrati to..ufffff..
  Neki glumci nikad neće priznati da žele još jednu drugačiju ulogu. Najveći najčešće - priznaće! Jer, tako je ljudski želeti dati najbolje od  i iz sebe.
 Naša kinematografija mnogo je manje šanse dala raznolikošću uloga  glumicama nego muškarcima. S druge strane, pozorišne uloge naših glumica su za veliko pamćenje...Pitam se samo, da li bi iko mogao ikada da zameni ovu podelu iz "Korešpodencije"..i - znam da ne bi. Ni ne treba. Neke stvari treba ostaviti da savršene počivaju u prošlosti i da ih se ljudi takvih sećaju.
  Zato, ne volim remake. Sa Ružom se često sretnem, a Miru druga Banjac, kako ju je Radmilović Zoran zvao, trebalo bi da posetim. Mira fenomenalno kuva i sprema pite najbolje na svetu, pa još bolje. Prošli put smo se videle kada sam otišla da malo posedimo u hotelu "Balkan"...
  Bože...koliko bih još mogla da pišem sada, ali...ima dana...
  

недеља, 04. август 2013.

ovo je zakonom zasticen text/ ........

Igrale smo lastiš. Padale. Kolena krvava. Tako se raste. Preskakale konopac. Padale. "Trule kobile". Padali. "Erjeckinje Barjackinje" = RAZBIJANJE! Bili smo ragbi razvaljeni. A tek "izmedju 2 vatre"..Kao Kelti!
Ja ne razumem majke koje vriste kad im deca padnu, a deca se smeju.Odrasla sam sa krastama na kolenima. Pala jednom u sred zime obucena u more u Opatiji. Ledeno. U trecoj trceci oko stuba u stanu imala sam lom butne kosti. Gips. 3 meseca. Od ispod grudi i cela leva noga i desna do ispod kolena. Leto. Baba-tetke me cesu nekim suludim damskim predratnim cesagijama. Nije mi bilo nista.
nije mi nista bilo.
Posle jedne poste zimskim carolijama na Sajmu negde oko 1979. imala sam 3 dana poremecaj koncentracije i orijentacije i sve sam videla naopacke.
Nista mi nije bilo.
A bila sam na "Suncu, "Balerini"..i tako dalje....Rolerkoesteru. vristala sam i psovala najglasnije sto sam mogla. Nije mi nista bilo.
U ZOO vrtu u Beogradu uvek sam plakala.
Pokusavala sam da razvalim resetke i pustim zivotinje.
Klecala sam ispred jednog kaveza i morali su da zamole mamu da odemo napolje.
Nikad vise tamo nisam krocila.Putovala sam sama sa ..sa manje od 14..I..nista mi se lose  nije bilo.  Da . Promenila su se vremena .Ali, sustina ovog mini texta je velika. PUSTITE DECU DA SE SLOBODNO IGRAJU. Setite se svojih krvavih kolena. I koliko ste mozda bili ponosni sto ih imate.
Jer ste "mali ratnik".
Osvajali smo svet. Gulili laktove i kolena.
Moje japansko drvo preko puta "Sanse" su isekli.
A u njegovom  senovitomokrilju nam je bila kucica.
Mozda vase drvo jos uvek postoji.  I nije oseceno bez razloga kao ovo na tasmajdanu. Penjite se na njega zajedno sa decom. Ogulite laktove. Ta krv je slatka.
Ogulite kolena bar jos jednom. i posle ceskajte krastu kad pocne da svrbi. _to sm is vi voleli da radimo...Eto, palo mi na um..secanje na laktove mi kravave i kolena..Idem da se penjem na drvo. Kad pogledam, ima jos uvek drveca odlicnog za penjanje na Vrcaru i na Neimaru. jedno carsko je kod "KAlenica", ali verujem da bi sanitarno/komunalni dobilli shok kada bi me videli na drvetu, pa cu ih postedeti!
Caoooooo!
..boze, luda li blogoteksta..ljudskij e mozak zaista..zaista...