субота, 15. август 2015.

ovo je zakonom zasticen text/ posle nekog vremena...

Ponosna sam. 15.viii-2015.
Mnogo je reci u mojoj glavi, mnogo tekstova, eseja, napisa, putopisa, secanja, notica, prica, delova romana..na papirima, otkucano, rukom pisano, masinom kucano.
Ponosna sam. Nisam direktno ja u pitanju. Ponos je nesto duboko, ponos mozda osecamo tek na pravi nacin kada dovoljno sazremo da ,ono -biti ponosan samo zbog sebe-deluje nekako otrcano..I samo na sebe. Biti ponosan na blisku osobu iz svoje okoline znaci toliko toga.
Biti ponosan na prijatelja. Biti ponosan zbog tudjeg uspeha..Biti ponosnA jer moj prvi zvanicni text u blogu posle godinu ipo dana, napisan je ZBOG PONOSA. Izlaze sad slova iz mojih prstiju, Jer, ponosna sam na prijatelje i decu svojih prijatelja. Ponosna sam na Marijinog i Sasinog Vladislava jer je upisao kameru na FDU i jer je uradio ingeniozan maturski rad cije mesto JESTE u svakoj enciklopediji moderne/savremene umetnosti=UMETNOSTI DANAS. UMETNOST DANAS....UMETNOST SADA.. Ponosna sam na jos neke ljude, pojave, dogadjaje..ponosna i na sebe. ima razloga. o tom potom.Ponosna sm na svoju majku koja prevodi vec cetvrtu knjigu za skoro 3 godine. S ponosom cu da radim posao koji treba da zvrsim za izvesno vreme. Šonosna sm na moju Bubicu jer se uvek doceka na noge. i kad zabole tabani od skoka i udarca o zemlju. Ponosn na PePes i filipa jer su PONOSNI. Razocarana sm u toliko toga, rezignirana, brutalno ostra pema sistemu Ponosna sam na sebe kad mi devojka od manje od 30 godina kaze da me je kao klinka slusla i da me je slusala na radiju i njena mama i da...ma, ponosna sam...JER, VREME JE!
Ponosna sam na SNAZNU ODLUKU. Izvesne misli i osecanja jos uvek nisu sazreli da budu reci. Pisala bih sada kilometarski o tome. Sta znaci bezuslovno prijateljstvo i bezuslovna ljubav...Kakav je osecaj cuti odlucnost u glasu koja i meni daje odlucnost.
A prijateljstvo je kao prastari baobab, siban od vremenskih prilika..Prijateljstvo je biljka, prijateljstvo je grumen najcistijeg dijamanta koji se vremenom brusi do savrsenstva..Prijateljstvo je nauciti deliti i imanje i nemanje. A koliko sam samo ponosna i koliko verujem i to nasta ponosna JESAM, govori to sto sam prve redove uslovno samo receno-bloga, posvetila ODLUCI.

уторак, 04. март 2014.

volim

Vec 2 meseca sroji mi text u glavi koji sam predvidela.
SAMO
VOLIM TE. Citaj.
Mi sa usana......................................................................

уторак, 10. децембар 2013.

ovo je zakonom zasticen text/ zelim..putujem..brze..dalje...

U jednom će se trenutku sve promeniti. Život će postati drugačiji za mene. Treba da budem spremna za to..
Sada, sada želim da otputujem i da me nema što duže. Želim da odem najdalje što mogu i ako mogu, Zadržala bih se tamo zauvek. O tom potom. Nije sve za svačije oči, a kamoli uši.Samo moja stvar. Iznenadjenja će uvek biti.
Sećam se kako je bio neki tamo fucking datum i kako sam naišla u Parizu baš tog fucking dana, baš tog fucking jutra na štrajk takstista. Kamo sreće da nije naišao ni autobuščić. Nisam stala u njega.Kamo sreće da se neki dobri čovek nije ponudio da mene i jednog biznismena odveze na aerodrom..Kamo sreće..Jer, ono što je posle usledilo traje do danas, a kraj se mukama ne nazire iako probaju da stalno na raznim televizijama ljudima mažu oči i prave show programe koji se odnose na zaista  BOLJU prošlost, a u cilju toga da se skrene pažnja sa užasne stvarnosti i ko zna kakve budućnosti!!!!!..Mnogo pre kraja 80-tih i jebenih devedestih..To je bilo, kapiram da shvatate, pre više od 20 godina..Prvi znaci da treba ići što dalje i odaljavati se odavde što dalje i što duže javili su se mnogo ranije. Trebalo je bolje slušati unutarnji glas. Eh, kaže izreka stara, da mi je tada bila ova pamet i mudrost, a godina 20. Ali, nije!Ne kajem se ni zbog čega..Život mi je podario neverovatne svari, dogadjaje, prijatelje za ceo život, divne roditelje, posao koji volim..Ukratko.I mnogo toga što svaki drugi od nas nije zaslužio..Dobar deo nije. Neki jesu.
Nego, da se vratim u Pariz. Štrajk taksista. Stojim. Avion poleće za sat vremena.Nisam spavala cele noći. Nisam znala gde sam. Rekla sam da mi se j. što ću da zakasnim na avion i trebalo je da zakasnim.Njih dve su me pakovale...zspala sam na podu..gurale su me nogama, a nisam reagovala.Tada, ZNAM, nikada se više u ovo, u O V O ne bih vratila. Mlada, pa mislila, ima vremena i biće bolje. Nemam pojma šta se dešava a Belgrade..Još jedan turoban dan posle mojih mesec dana lunjanja po Parizu/Paris) od Sen Denija(Saint Denis) do Klišija..Od Monmartra(Monmartre) do kuće Žan Pol Sartra(Jean Paul Sartre)..On i Simon De Bovoar nisu zajedno živeli u stanu, već svako za sebe. Pametno. Kažu da je najzdravije spavati sam. Slažem se..Sem kad mi glava ne zaspi na njegovom ramenu, ali to je već velikim delom ispričana priča. Rame, pa rame.
U Parizu, plan je svakog dana bio otprilike ovakav. Lara i ja živele smo zajedno u njenoj pravoj, baš kao iz ljubavnih starinskih romana, pariskoj garsonjeri sa svim pravim pariskim ugodnostima, a to znači i škripavo drvo i stari toalet i malo vlage i niski prozori i PAAAAAARIZ. Na dlanu. Onda se tu nabila i dosadna Ivona. O njoj ne bih zaista.
Volim i umem da budem sama. Obožavam da cunjam. Volim da se svesno izgubim u nekom gradu i da se onda vrtim idući napred, levo, desno, poprečno, unazad, uzbrdo, nizbdo, stepenice..gore..dole..Groblje Monmartr(Cimetiere de Monmartre). Slavi lepotu života i simfoniju smrti. Skoro da sam poželela da odmah budem mrtva kada sam kročila na groblje kao iz bajke. Sedela sam malo i obilazila grobove poznatih ljudi. To groblje podseća na Novo groblje, ali je manje, uredjenije, mnogo manje, i ima reda. Zapuštene grobnice čuvaju ostali i ljudi sa groblja. U stvari, tamo zapuštenih grobnica ni nema!Tamo je sahranjen Saša(Sacha Disstel) Distel. Groblja su romantična i idilična za ljubavne sastanke i za duvanje jointa i ljubljenje. Na minusu dok vam škripi sneg pod čizmama. 
  Da se vratim na to kobno jutro. Noć pre toga nisam ni spavala. Bila sam u stanu kod dečka Amerikanca, stjuarta/persera boje tople čokolade koji se zove Anthony ZB. Smith. Stanovao je u neverovatnom stanu na Bulevaru Champs de Mars. Dok smo išli kod njega belim Mercedesom, ljubili smo se u tom taksiju tačno na  mestu gde je mnogo godina kasnije poginula Lady Diana. Kupio mi je nejlepšu haljinu od svih koje imam i onu koju najviše volim. Teget sa plavim, plavičastim i belim laticama , dužine Chanel ,a na preklop. U taxiju smo bili još bezobrazniji nego što je samo ljubiti se..Ali, pariski su taksisti navikli na sve. Stan je bio ogroman. Sa visokim, širokim i niskim prozorima, zapravo staklenim zidovima..Palata.  Ogroman stari klavir. Barokne fotelje. Rokoko ogledalo, pa biću iskrena, ovo moje kod kuće je muzejski primerak za ono kod Anthonyja i veće je, raskošnije..moje je od dadvnina, nasledjeno, voljeno, čuvano, obožavano..Naše rokoko ogledalo preživelo je više od 5 ratova i nekoliko vekova. U Parizu, chez Anthony, na sve strane figurine decaka koji u zlatom premazanim ručicama drže južno voće, tapiserije na zidovima, ogledala šlifovana. Ampir stil u jednoj sobi sa stubovima i pilastrima ugradjenim u stanu od početka..Visoka tavanica 4 metra, kupatilo sa 2 bidea, kadom u kojoj su se kupali i 1928, najmoderniji štenderi za odeću, devojačke sobe pretvorene u mračnu komoru za fotografije, još jedno kupatilo samo sa wc-om, znači-toalet...Štukatura u bojama roze, svetlo plavom i tirkiz zelenom, bela.Porcelan, jedna glava malog amora sa neke grčke skulpture..Slike majstora iz pariskih kafea izmedju 2 rata.. stari filski plakati. Šetajući se po tom ogromnom prostoru mnogo puta sve sam napamet zapamtila. anthony je kao i ja bosio kaubojski šešir, bajkerske crne ili kaubijske čizme. Obožavao je crne CK kašmirske džempere i obične rastegljene t-shirts kao Lenny Krawitz, uzani jeans ili kožne pantalone..Mundir L'appartement..Soba iz koje se ulazi u sledeću, pa u sledeću, pa jedna levo, jedna desno, pa sledeća.Bio je to l'appartement njegove starije ljubavnice koja je možda i bila tih noći bar jednom možda u nekoj od soba, ali niti je ona meni smetala, niti ja njoj. Priželjkivala sam u stvari da se sretenemo..Svuda su bile fotografije, slike, lampe, pepeljare..razne stvari sa svih strana sveta....I tako redom. Stara kuća i na svakom spratu po jedan l'appartement, a dole monssieur koji vodi računa ko dolazi i ko odlazi i vrlo je učtiv, a čuva i poštu. Mene je simpatisao i uvek mi je zvao baš beli Mercedes. Pitao me je zašto uvek želim samo taj, a ja sam mu odgovorila da je mnogo godina pre toga, jedna žena zvana Milica, lepa kao boginja, otišla sa svojim Belim Borom u Pariz. Razvili su krojački biznis i stalno je Milica, koja je inače radila u kući kod moje baka Lule, govorila-"Hajde Lulo i ti sa nama u Pariz, pa da mesiš onu tvoju tortu od oraja, pa da se samo od nje obogatimo". I bila je Milica u pravu. Apsolutno. Ne treba se bre ko slepac vezivati za jednu teritoriju, jedan kafić, jedno drvo i banderu. Ajmo drugačije iako smo navikli ovako. A h..ledjaaa...Ovo je deseti sat danas za compom. Previše.
  Ja tu najvoljeniju svetnu haljinu zovem "haljina-Pokret otpora bez otpora".Haljinu u kojoj je sve počelo i koja mi i dan danas daje samopuzdanje i govori mi-"sve možeš, sve možeš"..Haljina je negovana, ali BAŠ NEGOVANA&očuvana. Nema nijedan nabor posle više od 20 godina..Nemam ni ja bore.
Baš tako. Pametne Francuskinje najviše vole haljine na preklop koje se brzo oblače i još brže skidaju, a ne moraju ni da se skidaju. Ispod se često uopšte ne nose čarape, a ako da, onda se nose mrežaste čarape na haltere ili zift crne grilon hulahopke sa byke čizmama ili nekim džombastim štiklama koje ističu nežnost članaka na nogama.Uz takve haljine nosile su se šeširići, pelerine i kaljače-les galoshes/galoše koje su se navlačile preko cipelica kad pada kišica. Rukavi kratki, a naramenice diskretno našivene odispod. Nije bez razloga jedna od najmoćnijih amerikanki i jedna od pravih dama iz Vorholovog društva, žena zgodna, pametna i vidovita na neki način , Dianna Von Furstenberg, baš taj kroj haljine uzela kao pattern/predložak za sve svoje kreacije. Tako sexy da se to zaista ne može opisati. Nije bitno, ali i jeste koliko je haljina koštala, kupljena u butiku "Claudie Pierlott" pored Hala(Les Halles). 500dm se itekako isplatilo i zašto da ne napišem cenu..Malo mi je, malo više mi je, ma poptuno mi je preko glave fantaziranje o tome kako vas sranje od 20 evra može služiti godinama.Ali, uvek ima izuzetaka.
Lepo narod kaže da ko hoće nešto očigledno vredno ako može treba da plati i sve što sam debelo, i realno isplativo iako skupo platila ili što je neko drugi debelo platio-više se nego isplatilo!Tih godina je vladao tihi egzistencijalistički minimalizam.
Nosile smo crne rolke i crne 501 Levi's, les botinnes noir pour le soir et pour la nuit, a la YSL zenske smokinge, crne  strukirane kaputiće. Preko dana sam nosila crne cipele kao muške na šnir. Džombaste, ali kao moksine. Sa debelom gumom dole ili na šni. Nešto izmedju spenserica i Caterpillar shoes.
Bodiji su bili obavezni. I "Woolford" hulahopke, crne, zift crne, sjajne, sa 1234560875432%likre i vidljivim šavom pozadi. Cipele na štiklu  "Freelance". Skupe, trajnog karaktera. Kupila sam prvog dana jedne kao Mini Maus i bile su tres sexy.S platformom. Od zmijske kože. Kako kaže moja mila and draga, genijalnih često misli Biljana Srbljanović- moraju se svi ti mrtvi reptili reinkarnirati na našim nogama.
  Dogovor je bio, pošto je Larissa morala na predavanja i da završava još neka posla, a dotična dosadna Ivona koja se bukvalno nametnula da se tada nabije u stan, mada smo bile spremne da je degažiramo ispod prvog mosta, takodje je išla na les lectures..Ivoni nismo namerno dale ključ. Cvrc.Morala je da zavisi od nas i  vozale smo je kako smo stigle.Samo je jednog dana došla s koferom na vrata i zaplakala se..Pomislih da ja ostajem mesec, mesc ipo, a da će Lara morati posle sama da je ispraši.
Kao osoba koja rekoh, ume i voli da sama istražuje teren, nevidjeno sam uživala u pohodima po Saint Deniju, Klišiju(fucking srpski padezi, a na francuskom transkripcijom napisano ime u padežu=haos) i onom čuvenom iz filma delu grada, opasnom, poznatom iz "La hainne"/mržnja.
       Rive Gauche. Muzej moderne umetnosti. Musee D'Orssay. Panteon, L'Opera, L'Arc de Triomphe, Etoille, Les Champs Elisees, Les Champs de Mars...Sećam se da smo se nalazile u čuvenom jednom kafeu gde je bila najlepša caffee cremme. U prva dva dana kupila sam sve što sam želela. Prvog sam dana potrošila soma maraka. Drugog isto. Od trećeg dana ništa više nisam kupovala sem hranu, vodu u flaši od koje se zaista mršavi, vozile smo se taxijem, jele p0onekad u restoranima, nekad samo voće i kafu, nekad bukvalno ništa. Kupile ganju za 200DM. Izlazile  smo u "Le comptoire" i u"Les Bainnes douches"Zaista stara parna i na sve ostale načine javna kupatila , pretvorena u jednu od najpoznatijih diskoteka na svetu. Na vratima je stajala krupna lezbejka plave kose i uvek bi rukom preko njih bukvalno 234-ro pokazala na nas.
Tamo sam videla Sila i Grace Jouns.Bilo ih je još mnogo poznatih, ali do jednog momenta ljude vidiš, posle gledaš da ne padneš. I DJUSKAAAAAŠ! Tamo su zaista bile orgije ponekad. Tamo sam upoznala šta je prava čokolada . To je boja plavog čelika koja se sjaji u zoru okupana prvom svetlošću dok boja moje kože izgleda kao sneg. Lepota razlike. Pitao me je da li sam mu zanimljiva i da li sam s njim zato što je čokoladne boje kože.
"NE, s tobom sam zato što mi se TI svidjaš, a boja tvoje kože te čini-tobom isto koliko i moja-mene"..Onda sam  mu ispričala da belina nije uvek "vrlina" i da me gnjave celog života zašto sam taaaaaako bela. Tako smo rodjeni. Posle sam htela Anthonya da dovedem u Beograd, ali desila se revolucija. Cvrc.
Sedela sam nekad u muzejima samo ispred jedne slike satima.Nije bila mona lisa u pitanju..ona se nalazi u sali prvoj s desna, manja je mnogo nego što ljudi očekuju, pod staklom je, dosta visoko i to je to.ISTA je kao na razglednicama i reprodukcijama, a bolje se vidi u knjigama nego ovako.. S tim što je fantastičan osećaj uvek kada sam pored dela jednog od najvećih majstora, svesna da čak mogu i da dodirnem ono što je i on dodirivao. a storije o mona lisinim falsifikatima su dosadne i prevazidjene..Ne možete da obidjete ceo Louvre za jedan dan, niti se to može nazvati gledanjem dela u muzeju.Ni jedan se muzej tako ne obilazi, a ako imate samo nekoliko sati, prošetajte kroz sale i usredsredite se na nekoliko dela koja zaista želite da pamtite zauvek. Moj deda Mile, predratni diplomata i veliki poznavalac umetnosti i antikvitet. Za prvu ekranizovanu "Gospodju ministarku" nabavio je antikvarni nameštaj i sve originalno iz epohe, od šustikli do čaša , vaza i traka za zavese! Deda je u svojim pohodima u Parizu provodio svakog dana mesecima po 2 sata u Luvru....Ah, da. Muzej za jedan dan?To je samo ulazak-izlazak i tek da se kaže da ste bili tamo, a kao da maltene niste.I zaista prijateljski savetujem da ako negde boravite samo nekoliko dana, u nekom straom gradu ili u space metropili kao što je hong kong - ostavite muzeje za neki drugi put. Osetite puls tog grada. gledajte ljude, ulice, fasade, podignite pogled! Uživajte u parkovima, sedite u kafe iz koga se vidi ceo trg, šetajte dok vas noge ne izdaju. Dremajte u metrpoou. Ja sam tako blaženo odspavala na klupi nekoliko sati u katedrali Notre Damme.Sate i sate sam skoro svakog drugog dana provodila u muzejima tačno znajući šta želim da gledam, da bih to i zapamtila. Kada sam videla celu tavanicu koju je oslikao Raoul Duffy za otvaranje Pariskog metroa ostala sam očarana. Obožavam secesiju i l'art deco. Lujeve. Konstruktiviste. Drevnu Grčku i Rim.Ampir stil stvoren za vreme Napoleonovih osvajanja u Egiptu. Tada je u Pariz donet OBELISK!
Želim čim opet otputujem u Italiju da gledam dela Paula Uccella.Konje. I to sam satima posmatrala.A nije da nisam grickala jednu mini sicilijansku kobaju u Panteonu u Rimu. Italija zavredjuje jednu drugu i dugu priču. Mnogo priča.I da opet grlim stubove u Hadrijanovim termama. I da vidim obrise kamelhara Marlona Branda u parku Borghese. Tamo je Paulina Borghese.  Pallaco Borghese. Leži na postamentu/rekamijeu. Paulina.
A PARIS est  Saint Denis. Zaputimo se nas tri jednog sunčanog prepodneva.... Potom smo ustajale zbog izlazaka sve kasnije i kasnije dok to nije došlo do 17h popodne. Dakle, kretosmo da za 200DM kupimo ganju od Marokanaca/Pakistanaca..raznih-anaca i Arapa, magupa i baraba. Mnogi ćute i samo šište zubima ili zvižduću da se ne bi odali odakle su i da ne znaju francuski.
Stoje oni. Gledaju nas. Gledamo mi njih.
Gledaju oni nas i cvrče, gledamo mi njih kroz cvikere za sunce. Slatke.
Koja da im  pridje?! Zna se. Moi.Sunce je tako blistalo. U pozadini je Le Moulin Rouge ostao iza nas......Tu i tamo promakla bi neka visprena ženska koja vešto trguje svojim telom ili travestit koji leti na štiklama. Zgodniji od Naomi C.
Njih otprilike šestorica stoje. Cvrče i šište i dalje. Tamni su..Tamni kad kažem ne mislim na kožu, nego na neku tamu u njima. U isto vreme bi nas i utepali, možda silovali, možda..Ne znam. Pitam-"Hi, guys..Sigurna sam da neko od Vas ima nešto što meni treba".Vadim cigaretu, palim je i ispuštam dim. Bacam cigaretu na zemlju. Na kaldrmu.
Mirni su i dalje.Mirna i ja..To sam isto uradila na Siciliji mnogo, mnogo godina kasnije..To je za neku drugu priču...........
Pitam ko želi da zaradi 200 maraka, kažem da nemam veze sa policijom i da samo želim da se dobro zezam sa drugaricama.
Počinju da se smeškaju..Ove dve pozadi ne mogu da veruju. Jedan istupa i kaže da ima sve kod kuće, eto, baš u onom delu grada iz "La hainne" i da moramo da idemo metroom. Taxi do tamo zaista bi bio skup. Kažem mu da je to OK i da ako hoće da idemo sa njim mora da mi da svoja dokumenta kao zalog jer inače nećemo, a onda ništa od njegove zarade. Na 200 DM ganje, njegova je zarada, treća ruka, sigurno 30%. A 30% od 200DM je 63DM. Isplati se.I da je 10Dm, Njemu se isplatilo. Dan hrane=dan života.
Dao mi je boravišnu dozvolu u ruke očiju punih molbe da mu ih ne uzmem. Dao mi je i ličnu  kartu. Dao mi je i pasoš svoje tužne  daleke zemlje..Ufff..Uzimam nečiji život u ruke i idemo u metro. Ulazimo u voz i on stoji 2 metra od nas. Mi ga više ne gledamo. On povremeno gleda nas. Pare su isto kod mene. Dok god je SVE to kod mene, nema frke.
Stižemo.
Nedelja je i skoro nigde nam žive duše. Odlazi i donosi nešto zašta se kasnije ispostavilo da je najbolje na svetu. MELEM.On ne zna da smo i mi iz jedna problematične zemlje. Misli da smo iz Italije.

Čim se vratio, dala sam mu dokumenta, 200DM i još 10 maraka. Svojih. Njih dve nisu ni znale.
Oči su bile pune suza i njemu i meni.
Da razbijem ovaj tužni trenutak reći ću vam da sam posle ručka u  nekom feleričnom korejskom restoranu, pojela neko sranje sa začinom koji nije ni bio ljut, ali sam od njega dobila svoje prvo lupanje srca. Ušla lepo u apoteku i rekla kakav je bio sled stvari. Apotekarka mi je izmerila pritisak, dala magic pill i rekla da idem da spavam.Spavala sam 17 sati, tako da taman više do tog kobnog dolaska a Belgrade nisam više ni spavala..Maaaalo.
E, šta ti je život.
Fabrička traka. Samo zavisi da li ćete izbrati da stojite kao robot pored nje i  kao bez mozga, baš kao u Čaplinovim filmovima koji su se borili protiv bede i propasti radničke klase u Americi dvadesetih, pa i velikog bankrota, jer ljudi su jeli jednu jabuku dnevno..Da li ćete izabrati da budete na traci ili prozvod na traci.;....npr.-CHANEL No5..Da li ćete biti onaj koji kontroliše radnike ili baš vlasnik fabrike!? Zavisi i od sudbine i od nas.
   Neki mi je neznanac napisao kako mu je čudan moj tok misli. Pa, naravno da mu je čudan kad u glavi gajim bezbroj sećanja kristalno jasnih, kad se zabavljam time šta će mi doneti sledeća asocijacija, kada zaista slušam sve više svoju skoro nepogrešivu intuiciju i kad imam fotografsko pamćenje.
  Kliši. Liči mi ta pomalo ogoljena avenija na proširenu verziju Krunske ulice, ali sa većim zgradama i vilama. Tog je dana bilo tmurno vreme i zamišljala sam da idem kod Henrija Milera da mu se podam. Da me crta. Jedan slikar me je tačno na Place Vendome pitao da mu budem model i zeznula sam se što sam prvo odbila dobro plaćen posao.Nasmešila sam se čiki s bradom i rekla da ne bih i otišla pola ulice dalje. Starinski. Bila sam jako mlada, pa me je bilo stid da se skinem gola pred nepoznatim čovekom..A onda pomislih-"koja si ti budala da u Parizu nemaš hrabrosti da poziraš slikaru" i uradila sam to.  Okrenula sam se i potrčala za čovekom, a on je da bi me ubedio i otklonio neki moj mali strah, izvadio beležnicu sa krokijima iz džepa i tamo sam videla - sebe..Devojke kao ja..3 dana sam išla folirajući drugarice da idem kobajagi na Ajfelovu kulu koja me inače uopšte nikada nije ni zanimala.Kao, idem s Čokolada Anthonyjem da jedemo u restoranu na vrhu Ajfelove kule..Vidi se u James Bondu taj restoran.U hotel "George V" svraćala sam da bih piškila. Uz žurno američki naglašeno "Bonjour" . ETO. Na Siciliji sam mafiozama objašnjavaal da nisam bogata, a oni su me pitali, jer, imali su jedan fenomenalan butik , pa kako to da onda odjednom kupujem 3 kaputa za 1200 evra..Objasnila sam im kako to a noi funkcioniše. Oni su sve vreme, braća blizanci u listerskim odelima vrteli glavom i govorili-"Ma cosi,ma cosi...non e vero..non e posibile..che ...ma dai..bella..cosi..?"
3 dana razgovarala sam dok sam pozirala sa tim divnim gospodinom, starog kova slikarem i zaturila negde zauvek njegov telefon i adresu. Kao u nekom romanu. A da me ubijete, ne bih znala gde mu je atelje,a verovatno ni on više nije živ. Slikao je klasično. Skica ugljenom. Pa ulje. Zaradila sam bila 400 dm. Zbog beline. Rekao je da takav sjaj koze i takvu senku decenijama video nije. Možda je lagio, ali taj kompliment bio je tako romantičan.
PARISKI...............

недеља, 24. новембар 2013.

ovo je zakonom zasticen text/dosada..do sada...

Dosada. Ili je bila možda dosada do sada ili ce biti od sada manje dosadno nego što je bilo.
Svojoj se mami divim jer joj nikada nije dosadno. Nikad. Meni su često mnogo dosadniji ljudi nego što su mi dosadne razne pojave, stvari, dešavanja..Jer, sve to čine ljudi.
It's all about the company-not the destination.
Zaista  je ispalo tako..Onda mi padne napamet zašto su se Srbende naložile na nešto zvano "all inclusive"= dobijete u hotelu sve na tacni i ne morate nigde da idete..So boring. A fotografije napravite tako da ispadne kao da su vaše. Lako..Neko nek vam šalje fotke ili slikanje iz hotela, pa dokle dobace. Kratko. Ne izaći nigde 15 dana samo da bi se ležalo, ležalo i samo ležalo. I da bi se škljocale fotografije kako je tamo gde su ležali, ležali, ležali i da pokažu nesvesno kako je to samo za, pa samo za -ležanje.
Plati neko soma ipo evra da bi ležao. To se zove ležarina , a može jeftinije da se prodje i na druge načine. Upakujte sebe zajedno sa suvom hranom za 14 dana i sa 14 litara tečnosti, 14 konzervi tunjevine i sa 14 flaša i vakumiranih kutijica za kaka. Sve to uredno platite, pa ležite tako u nekoj pošti, na štajgi, u depou., u nekom sefu..Lepo se može ležati za lovu na silnim mestima.
Ali, dosadno je .
Nemam ništa protiv all inclusiv. Dapače. Imam protiv dosade. A njoj se stalno odupirem i kad naidje, pustim je, ali se prenem brzo i idem dalje. Nemam interes da budem negde gde je dosadno zato što je tu još neko ko..ko-šta....Ništa.
Ali, jedan fenomenalan lek protiv dosade, a kada ste možda prinudjeni da budete negde jer čekate je posmatranje ljudi. To  mnogo volim da radim svuda, a najviše dok smo imali kuću u komiži na visu..sedi se na drvetu ispred kafića ili na molu i gleda se ko dolazi, proilazi, ko će sići sa vapora(trajekta) ili ko će s kim ući u kafić. Još zanimljivije od toga je posmatrati reakcije ljudi, način ophodjenja, grimase...Zamislite koliko je samo dosade i nervoze utkano u nekih 45 min. čekanja raspalog autobusa na zadnjoj/početnoj stanici..užas..ali, tu su ljudi. Gledajte ih..Razmišljanje..Koliko sam samo puta iz dosade izvukla nešto konstruktivno..Koliko sam samo puta jer mi je dosadno kod kuće bilo spavala satima, mali milion puta taj čuveni beauty sleep. Odakle meni dobar ten..Od spavanja najviše, od umivanja hladnom vodom, geni, dior, redovno..sve redovno....pisala sam već o tome..A text je danas o dosadi proistekao baš iz dosade i verovatno je i sam dosadan. Text.
Meni je dosadan.Sad, na treće čitanje, i nije toliko. uopšte nije. Čak mislim da  oni kojima ovaj text bude dosadan, možda nisu bašsve shvatili kak' treba..sveobuhvatno..Ha..all inclusive!
A opet sam učinila  nešto da se borim protiv dosade napisavši text o tome.
Poučno i konstruktivno. Pa da.
A sad..sad, kad je prošlo ovih 15-tak minuta , jer sam zacrtala da ću danas blogotext napisati; sad stajem.
   IPAK, dosadno mi je da danas pišem bilo šta više. Nervira me comp, a treba i da počnem da se spremam za jedan rodjendan. Postoji velika mogućnost i da tamo bude dosadno.
Imam sjajan lek za to. Okrenem se na peti, mahnem kome treba, pošaljem pusu i prošetam se do kuće. Često je to najbolji deo večeri. Šetnja tokom koje mi nikada nije dosadno..izlog levo, fasada desno, zanimljiv neki čovek vis a vis..dignem pogled..pogledam u nebo..
I..Rekoše tragičnim tonom na svim mogućim stanicama kako će sutra sneg.
Ne vidim ništa čudno u tome što će početkom decembra u Srbijici padati sneg. Bar nek padne pošten sneg, pa da uživam u lepoti Krunske ulice dok pada..Samo tada.
Kraj. Sad sledi motanje po kući, tuširanje, spika fonom, možda neko iznenadjenje.AAAAAAAAAAAAAAAAAAa -- A šta da obučem?! Kad bih sad o tome počela text bi bio gotov za 3 dana...Odjednom, uopšte više o dosadi ne razmišljam jer idem kod druga kog volim bar da ga zagrlim jer je dobar..mnogo dobar..i da vidim moju Sašu sa kojom se smejem do besvesti eto, smejemo se..smejemo se dosadi u facu!
Odoh......................

недеља, 17. новембар 2013.

ovo je zakonom zasticen text/JA

Kako da izgledam ..Kako da se obučem?..Kako da gledam?..Kojom rukom da poduprem bradu, a kojom da mašem taxiju, a kojom da zovem kelnera..
Nemam ovakve dileme i probleme. Samouverenost sam sticala godinama, a bez nje nisam bila ni kao sasvim mala. Naravno da se bavim pitanjima navedenim gore i svakako da o tome vodim računa, ali ide mi lako..
Znate ono čuveno -"to je rodjeno žensko"..Mnoge moje tajne znaju samo muškarci i poneka muškom principu sklona prijateljica. Danas mi je drugarica, tačnije poznanica, napisala zbog nekih u chatu ishitrenih mozda reči, da sam dete jos uvek.
Pa i ako jesam, pa šta..
ŽENA-DETE.
Čini mi se da devojka nikada nisam ni bila.A tek od devojačkih snova nisam patila...Tetkasta nikad ne mogu biti jer sam funky i jer sam hippy. Anarhična, dekadentna, strasna, tvrdoglava, inadžija kao i svaki inadžija na svoju stetu. Dobra - pomogla sam verovatno više drugima nego sebi..Jednom me navataju čuveni bubnjar Trut i Rambo kako plačem, ronzam na sred Mutapove..Rambo reče - "Ajde Žoziiiiii, rasna si ženska..nemoj plakat'..Hajde sa nama da ti sviramo, da pućnemo štogod i da se najedemo. U moravskoj kućici koja im je služila za druženje, svirku, provodjenje, tešenje rasnih riba i ostale konstruktivne rabote;..I bi tako. Rasna.
Besna na poznate roditelje što me nisu mnogo više ufurali tamo gde rade, na TV i u pozorište, na film. Mada, toliko sam vremena provela pored mame u televiziji sa velikim T, televiziji Beograd, dok je usnimavala filmove najzanimljivije na svetu..sa 6 godina sedela sam u kajronu dok je prevodila "HELP" i "A hard days night"..A tek bife F odeljenje "Ateljea 212"..Ta me je škola naučila da se šalim do kosti,m da primam udarac, daa ga zadam, da ni jedna tema nije bauk i da smo svi LJUDI MAHOM LUDI!..A opet, veoma zadovoljna jer sam svojom zaslugom dobila skoro sve poslove u životu, jer niko nije nikog moljakao zbog mene. Preporuke se podrazumevaju, ali ako ih ne opravdate-ĆAO! Mada, sada je za neke fakafljuke doslo zgodno vreme jer je dovoljno da iz one stvari nekom ministru ispale 2 balave kineske loptice u facu, da ga ošamute i ...eto njih..golišavih..savetnica. Fuj! Oduvek su se neke  teže kategorije ženske provlačile kroz diplomatiju, ali su bile dame, bile si starije od ovih balavica, bile su učene, znale su da špijuniraju i kako da odvedu u krevet i muško i žensko. da bi saznale šta treba! INFORMACIJE!.Da je renesansa, bila bih kurtizana visokog reda voljena od JEDNOG i obožavana od ostalih....Kad sam na poslu bivala  čak i nepravedno i preuveličano kažnjena jer sam otvorenija od drugih, a za koje se danas ispostavlja da jesu strejt ko motka , ali motka im u lazljivom i lopovskom dupetu.
Vrljavi, pakosni, loši, zli...
Indikativno je da su na tim nekim položajima  uglavnom bili mnogo loši frajeri, relativno obrazovani, al' samo u najavi. Priučenog znanja, ali pokvarenog uma i sa atavističkim ruralnim težnjama ka bolesnim ambicijama.
U životu ne postoji stvar koju sam poželela da uradim, a nisam..Bar do sada i u moćima realnog.
Najveće bogatstvo jeste moj status radio stara koji nije ubio video, upisana na nekim sajtovima i kao glumica, svakako free lance independent journalist of the WORLD i opinion maker. Začetnik zanimanja koje se ovde još nije ni ukotvilo.
Poslednjih godina moj mozak je rešio da,jer podsvest jača je od svesti; iako sam ponekad zaboravna gde je body, a gde je fajl o Baader-Menhopf zaturen, a da sam NJEMU vec ispricala priču o tome kako mi je izmaklo da čuvam gajbu na Neimaru, pa onda da imam 12 t-shirts sa lobanjama i preko 100 pari cipela i korsete i steznike..a tek boe, marabui, sljokice, krzna..ružine latice..Sve poklonjene mi ruže čuvam i okrenem ih naopačke i tako sasušene..Lepe su, zaledjene u vremenu . ZAUVEK.
Jedne sam noci bila Crna Dalija iako nisam plavusa..Zašto plavuša, iako je Crna Dalija-Black Dahlia bila crnka!?  Posle njenog ubistva prostitutke su se plašile da imaju crnu kosu..SVE verzije tog slučaja su ekranizovane, a novinskih članaka i eseja, detektivskih prikaza i nagadjanja ima na stotine hiljada. Ko zna dobro traj slučaj, trebalo bi da zna da su se tada horde devojaka posle ubistva i komadanja tela nepoznate devojke=Joan Doe, koja je potom identifikovana kao Black Dahlia, prostituke visokog ranga u Holivudu farbale da bi izgledale kao čuvena Veronika Lejk(Veronica Lake). Neko se zbunio jer nije ukapirao, pa je pitao..A mogu zbog svoje mašte da budem u ljubavi ko god hoću, a posebno kada sam u korsetu kao iz 50-tih!
Opet zaboravih da me ta moja ženska ljubav prema svemu -  od gaćica do kaubojskog šešira i ono čuveno moje bake:" žena mora uvek da bude sredjena od glave do pete ako se izvrne na ulici, pa me/je odnesu". To ne sprecava moj hyperintelignetni mozak da se stalno napaja novim znanjem i informacijama.
Pošto od ponekad zaista kretenskih rasprava na FB-u izgubim dragoceno vreme da napišem  sjajan text u blogu, a nijedna mi tema nije strana, iskoristiću,  pa ću napisati da SVE što pišem ovde pišem poptuno javno. Baš kao što SVE sto sam ikada napisala, postavila, izdvojila kao zanimljivo na Fb-u:modu, muziku, umetnost, dnevne dogadjaje, stav  o drzavi i politici, ljubavi, stav i razmisljanja o suštinskim ljudskim pitanjima - stojim časni ispre i za svog imena!..SVE to  mislim, proživljavam i prEživljavam..subjektivno i objektivno.
Kada sam srećna, ne znači da mogu  da radim sve..Ne znaci da uvek mogu da pišem. Sad, večeras, opet nemam vremena i necu to nikada više sebi dozvoliti..Da se kao danas, bavim 2,3 sata nekim tamo ljudima kojima je , na nesrecu, umrla kcer, ali vise od milion ipo evra za neku drugu bolesnu decu jos uvek čami na računu.A ONI ĆUTE i kao kobci čekaju, čini mi se, zaista željno, bez 2 reči podrške drugim roditeljima i bolesnoj deci....Čekaju "nasledstvo" ,pa će da odluče šta će sa njim..HAHA..I kad se sve ovo bude završilo i dalje ću o mutavima misliti sve najgore. Zašto bi oni bili povlašćeni u bilo čemu u odnosu na neki drugi, treći par..Na neku četvrtu ili sedemdeset petu porodicu kojoj dete UMIRE! Za mene to nije normalno. Ne mogu da odmahujem rukom i da se pravim blesava u odnosu na život oko sebe....Svakoj budali, kretenu, prostaku, neznalici, lošem prevarantu, lažljivom djubretu staću na put svojim znanjem i finocom..Hvala nebesima, pa znam i još neke fazone, a biceps je sve jaci..Touchee..bacam Vam prostaci i neznalice, rukavicu u lice..a zašto se to tako radi, bolje Ne tražite na Googlu, nego, pravac - enciklopedija u ruke ili ako nemate a  la maison, a željni ste znanja..Eno, bibilioteke rade! NARODNI MUZEJ NE I TO JE TRAGWEDIJA..Tragedija je što ima dece od 16 godina i ljudi od 27 koji u naš Narodni muzej, koji ima bogatu zbirku, nikad ušči nisu..Ne zaboravimo, knez Pavle je zaslužan što taj muzej postoji i od SVOJIH LIČNIH para je dela kupovao.
U stvari, ljudi kao ja vise se ne smatraju normalnim, podobnim i dobrodošlim za ovo društvo i iskreno, baš mi je drago zbog toga.  Tragično je, ali spoznaja da su mahom turbo-novoelitno-nacionalistički tipusi i neke cice kurvice i genseci zabrazdili misleći da imaju moć..fiktivno..long story..bad story..SAD STORY. Nisam nikada bila član nijedne stranke. NEVER. Niti bih bila..Gade mi se od kada su se pojavili. SVI. S druge strane otpor prema hrabrim, obrazovanim, produhovljenim ljudima je porazno, tužno, beskrajno depresivno za ovu državu kojoj nije više stalo da stanovnici išta znaju, vec da žive kao u mišjim rupama, da pomole glavudžu samo kad idu i vraćaju se sa posla u svoje soc . stanove ili nabudzene ukrdenim parama sazidane kućerine..Mi izmedju, nas malo...Taj sendvič ološu nedam da kusa..Prejak sam začin za seljačine..Njima se od mene diže veštačka kosa na glavi..Neka. Apotekarkica ne zna sta je "Synalar"..Objasnim joj..Pitaju me-"Kako imas živaca sa budalama"..Kažem-"Imam i dok god budem imala učiću ih pameti"..U "Lilly"-ju ne znaju nijedan strani jezik i onda hoće da me ubede da je šampon za žene sa ravnom plavom kosom bas za mene. Za mene, crvenokosu sa loknama!? Možda neke iz tih parfimerija nešto i znaju, ali do sada nisam naišla za 5 godina i više na takav slučaj..NISAM.  Frizerka u salonu, eheeej, jadnica ne zna šta je "Vogue" a stoji joj na polici 2 metra iza ledja..Neće ona nikada preći ta 2 metra, makar frizirala do kraja zivota. Neće ona nikada otići dalje od dužine tog gajtana za fen...Takvi se ne osvrću oko sebe da bi videli na čemu su i šta je okolo..Njima je udobno u mikrosredini koja još uvek miriše na odvratnu zapršku njihovih rodnih kuca u tamo nekim selendrama.SELO POŠTUJEM I POŠTUJEM POŠTENOG SELJAKA, RATARA...SELJAČINE - NE!..GARNIER bezR, Kreteni. R se ne čita nikada na kraju reči u francuskom....Ima divnih ljudi u Srbiji. Ne dolaze u Beograd..Možda bih radije predavala u jednom lepom SELU, nekoj deci čista srca, djacima pešacima koje priroda pročišćava na sve načine umesto šropostadoh neka vrsta narodnog tribuna koji se bori protiv primitivizma i lažnih ljudi koji se ne snalaze u gradskoj sredini, već je mrze..hoće u Beograd, pa se ne snadju, ne nauče ni gde je 10 najvažnijih ulica u centru grada i onda im smetamo mi, rodjeni Beogradjani..Medju ljudima u srcu Srbije ima ih mnogo koji zele da znaju, finih ljudi, ali ne hrle da siluju Beograd nego pokušavaju da pridignu svoja lepa i nekad bogata sela.Pogledajte samo kako je lepa arhitektira moravskog tipa, kakve zanate znaju u selima, šta sve prave i koliko zdrave hrane bi prodali..Nakupci ih uništiše...Hodam..Govorim nekoj niskoj debeloguzoj  oznojenoj smrdi, "pardon..pardon..pardon.."..Skot ne reaguje..Stanem ispred nje i lepo pitam-"Govorim Vam PARDON, tj. -izvinite- već 3 puta..Da li razumete uopšte sta sam vam rekla?"..Žena skot kaže-"NE"..Zgranuta, govorim joj da"Pardon" moze da kupi na kiosku i da ga ždere, a da ta reč znači-"IZVINITE"!
Manjina sam oduvek. Ne odmaram. JA SE ODMARAM.
"Zasto si taaaako bela", počinjao je svaki moj dan sve do skoro 30-te, kada su vec poceli da posustaju sa tim pitanjem na raznim ostrvima, plažama, u uvalama..Simptomatično je da su me samo ljudi iz YU to uvek pitali. Nikada niko drugi. NIKO. Zanimljivo je što me takve stvari uopšte nisu bacale u bedak nego sam ih okretala na šalu i u svoju korist.
Pa i kad sam bila najbucmastija znala sam da će to proći i da ću biti ribetina samo takva.Što i jesam. U našem se društvu stalno forsira neka lažna skromnost..Kao, to je neka vrlina..A zar nije veća vrlina staviti svoje znanje na raspolaganje!? Govorim 3 jezika kao maternji,  sluzim se sa jos par..Da umem da uradim ovo, ono..nesto treće..Da kad slušam sta govore vodiči kroz Hram Svetog Save na Vračaru, meni... dodje mi da placem..Jednom sam išla sa grupom namerno i pratila svaku reč..Posle toga prišla sam  ženi vodiču i rekla joj da 70% stvari koje im je govorila nisu ispravno rečene.Rekla sam joj da mi je jasno da je namerno jer ne zna dovoljno dobro engleski prepravljala i pojednostavljivala fakta iz istorije..Ona ćuti..Pitam je dal' hoće da je prijavim jer je zločin to što radi i jer je to što radi protiv kulture ove jadne zemlje, jer govori netačne stvari ljudima koji su došli iz inostranstva ...Moli me da je ne prijavim..Rado bih je prijavila kada bih bila sigurna da bi na to mesto došao neko zaista prosvecen..Ali nisam..sigurna..A nisam ni drukara..
Svidja mi se što mi se žene obraćaju u inboxu pitajući me za savete, dopada mi se što se dopadam muškarcima mozda ne toliko zato što sam sexy vitko-oblo tapacirana i čvrsta , već jer sam duhovita, otvorena, hrabra, zavodljiva,obrazovana, a znam meru..imam meru.S muškarcima se mora imati mera!..Naučila sam...Taj sam komliment zavredila padajući prvi put u naručje NJEMU  ..To je samo moja stvar. Tapaciranost.I kako GA steći. U željenoj meri. Mera za meru.
Dešavalo mi se da jedan čovek iz nemoći kaze da imam kratke noge iako mu se dopadam, ali je drugi mnogo mudriji( nije isti vremenski period u pitanju, ali dužina nogu je ista bila i tad i pre godinu ipo dana)rekao da sam prakticno tako savršeno nesavršena da mi se ne može odoleti..Da imam male lepe ruke i divnu kosu..I te cvrste noge kao predratna igracica.
I šta ja pišem danas ovde!? Ja znam.  Opet dajem impuls nekim drugim ženskim osobama da se mora ulagati u sebe na pravi način koji nije ni u ludilu nužno i najskuplji.M O R A.
I da se ne sme odmahivati rukom na glupost i neznanje ukoliko niste i sami takvi, pa ne provaljujete ili vas je baš briga. Ovde su najgori pokušali da se sakriju..neko vreme uspevali..ali, SVAKOG stigne taj čuveni KRUG koji se mora negde zatvoriti. A POINT BREAK - TAČKA PREKIDA za neke je KRAJ! Ako primetite nepravdu i prevaru-reagujte..Ako vam se osoba koja vam je niko i ništa obraća na "TI" objasnite joj da niste isti korov pasli.NAŠ jezik ima jasno deljenje na jedninu, množinu, padeže i nivoe obraćanja..ajde de, zaista nekada delujem mnogo mladje, pa to "TI" mi ne smeta, ali kad vidim da je to neko rekao samo zato jer ne zna ništa, a bi da mi spusti, e tada taj doživi od mene neočekivano! I pognute se glave njegove sve završi..il njene......Ne povodite se da govorite srpsko-turbo-engleski baš zato što o engleskom pojma nemate, ali hocete na IVENT....Taj ivent, taj dogadjaj koji se ponavlja svakog dana u Srbiji, u silovanom gradu Beogradu, te "ivente",  grozne fake(fejk=lažne) dogadjaje ne želim da pratim.Postao je običaj da neki koji sebe smatraju nevidjenim facama, a na mapi sveta ne postoje ni u jednom smislu, neke druge koji su takodje niko&ništa ovde masi "preporučuju2 kao neke takodje "svetske face", ali za njih su čuli samo njihovi tata i mama..i nije sve ni biti mega giga sega popularan, nego raditi PRAVU STVAR. Zna se šta je istinska umetnost danas u svetu, a ovde se ljdima često zaista nudi-PREVARA!.Nije Žozi bila tamo, ako pitate. Ako je neko zbunjen, pa, mogu slobodno da kažem da sam jedan od parametara šta je u ovom gradu vredno u zadnjih 25 godina...Više od 25...
Čudne sam stvari videla zadnjih godina bas na tom FB-u. Jos čudnije na ulici, medju nekim ljudima koji me plaše svojim cik- cak hodanjem, nemuštim urlanjem. Prezirem ružne masne tupave face pandura koji kobajagi nešto rade, a kad ih iz zezanja pitam gde je neka ulica, naravno da ne znaju, jer "nisu iz tog kraja, rejona". Nisu iz Beograda, u tome je stvar..Neka se vrate u svoj da kolju. eno, u novinama, na Tv-u, pola policije su korumpirani kriminalci u pokusaju, silovatelji, psihopate, "elitne" ubice. Neka sede u Špediterskoj kasini..E, ko zna sta jeto, svaka mu cast!
Da su mnogi koje smatrah cool, apsolutno nepismeni i neobrazovani konačno je isplivalo na FB-u pored svih njihovih kamuflaža. Zavidni. Pakosni...Nepismeni..Pa ne mogu onda ni da razumeju i shvate tudje mišljenje jer ne poznaju stilske figure, metafore, ne vide ironiju, sarkazam, poznat im je samo bukvalan sled stvari..Ne znaju padeže, a proizvode prdeže..Ohohohhoo--umem ja itekako masno da se izrazim kada je reč o masnima.
Lecemerje i komplimenti zrelih uspaljenica željnih kobaje; kometari kako  su "prelepe"..Jedne drugima..Ja prelepa nisam.
I tačka..
Ja sam samo mačka. I jedem samo tartar biftek. Od mesa. E sad, pošto je nepismenost i neznanje chez nous dostiglo takav nivo, moram da dodam objašnjenje da je jedino meso koje jedem biftek spremljen tako, na zivo+zacini i da se zove Tartar biftek, tj, tatarski biftek.
Odoh sad. A ako se neko osetio pogodjenim zbog texta znači da sam ubola pravu stvar..
Ako se neko osetio samouverenim i ok jer nije kao ovi iz  rečenice iznad, ..i to znaci da sam napisala pravu stvar.

субота, 09. новембар 2013.

ovo je zakonom zasticen text/15 minuta

Sada imam samo 15 minuta i onda u 21.00 moram da budem na gotovs.
Sedim ovde kuckam, obucena, sredjena od pete do glave, nasminkna, okupana, frizirana, pedikrinana, manikirana, cista, lepa, bela, mamina maza.Na stiklama. Ama baš.
Neću ni greške možda imati vremena da isšparvim, a brzo kucam i kreške sejavljaju.
14 minuta.
Pa, o čemu onda drugo da pipšem sem o tih fatalnih 15.
da, izmiču mi često.
ranije nikad nisam kasnila, a sad, praktično - ne smem da zakasnim.
više nikad.na prvom mestu. vreme...imam ga.
nemam ga.
Vreme..Šta sam sve mogla za tih 15.
za tih 15 uspela sam da u junu popravim životnu štetu.
dokazala sam da mi je vrednije sveg ostalog vremena tih 15 minuta.
Čekala sam milijardu puta ljude koji kasne. užas. Onda, shvatajući tokom dugog niza godina da ja skoro jedina dolazim na vreme, a pod Marijinim utcajem, zbog čijeg smo kašnjenja ponekad stajali na ćošku Krunske i Kralja milutina i po 45 minuta. i po kiši i po hladnom vetru.Beogradjani nenormalno mnogo kasne, sem onhih divnih ljudi koji nikada ne kasne. Kasniti se ne sme zvog sebe. moraju se poštovati drugi. Ova tema je previše zanimljiva da bi stala samo u 15 minuta. 15 minuta traju reklame zbog kojih često zaboravimo šta smo gledali, a ponekad je nešto dobro, i..ode voz..
tako može i u životu. Rečeno mi je da stvarno ne kasnim. Volim da dodjem na vreme, ali ja sam ipak od onih iz ere kada je Beograd bio mnogo, mnoooooogo manji..-kada smo se za petak u 9, dogovarali u sredu u 11 u školi i..I! Svi bismo došli tad tamo gde treba u petak u 9.
i tako, sve do sredine, kraja 90-tih, kada su posle seljoberske naprave koja ni najboljem frajeru nije mogla sobro da stoji, zvanog-pejdžer, stigli mobilni telefoni..
haaaahahahaha..L U D I LL O. Jedan od prvih koji ih je imao je moj drug, arhitekta mića kucina. to je bio ne telefon, nego toljaga, baterija za luster za hotele, agregat, cigla..Grozno..I nekako mi se činilo da to nešto i nije tako "strašno"..Onda sam vrlo brzo i ja poželela, stala u red u kosovskoj, pa poprečno, i kupila svoj prvi "Ericsson" za, dal beše 160 maraka ili 60..Nebitno je više..bio je cool. Pa još zakačinjanje za pojas. džiberaj samo takav.
Pa sve do danas, kada sam letos bila konačno prnudjena da dobijem svoj mali deo space laboratorije kod sebe..igračka..ima jedan mnogo jak android kkji jede bateriju..Imamo sve tamo..mogu i da se kuglam.
15 minuta. da bar ćutim malo.
Jao. Daj mi bože tišine.
razmišljala sam o slepim ljudima.
gotovo.Sad je 21.oo. Prekidam.samo još ovo. Imam ideju da napravim performans u kome će moći da učestvuje i publika i u kom će slepi ljudi naglas govoriti ono što vide dok pipaju naša lica i osećaju nam unutarnje stanje. Ufff..Teško malo. ali, tapiju na to imam i nek se neko ne trudi da sad krade ideje, jer, lepo gore piše, a pitali su me već dosta puta..Dajkle, moji textovi jesu zaštićeni zakonom o autorskim pravima kao i moje ideje. Tako da će nekom malo pasti glava.
bićete obaveštenio, a od odšete ću delom napraviti dobar žur. onda putovanje. Solo. ili plus 1.
IZIVLJAVANJE::

недеља, 03. новембар 2013.

ovo je zakonom zasticen text/Na život i smrt

Smrt.
dosla je pre mesec ipo dana po jednog od mojih najboljih prijatelja... .Nebojša. Ja jos nemam dovoljnu distancu da bih mogla da napisem tekst o njemu, ali..Zašto da to ne uradim već možda sutra ili za 2 dana..!?
Koliko sam samu sebe shvatila do kraja ce mi života podjednako biti teško jer ga nema i nikada na to neću moći da se naviknem. Niti hoću. Jer nije bilo fer. Sećaću se da smo se videli onako kako je ON voleo. Poslednji put. Sedeo je u uglu svog kluba, pardon, njenog, i u tom tamnom stroboskopskom svetlu izgledao je moćno i muževno kao i uvek.
Da li ću se ikad pomiriti sa tim da ga nema?
NEĆU.
Srela sam Monaha na predpremijeri. Ono što se te večeri dogodilo nama koji smo deo starog "Ateljea", ali su se zatekli i novi momci i jedna dobra devojka u novoj podeli, ostaće samo medju nama koji to spoznajemo još od pre 20 godina..skoro 20. Više od 20.
To ce ostati samo medju nama..Znam da mi je Jezda rekao kako pamti za ceo život šta sam mu rekla posle premijere "Marije Stjuart"..Sada sam mu rekla da je On taj čija je uloga u današnjem vremenu glavna jer je ljubavna priča pomalo otišla u drugi plan. Muci Veliki Draškić koji je, jednom kada me je zaista očinski zagrlio rekao -"paa, mogla si da budeš i moja..kćer", a išao je u školu sa mojom mamom i radio decenijama sa mojim ocem, kazao je u svom stilu, beskrajno i brutalno duhovit, na jednoj od "pozorišnih" sahrana, da smo mi, Srbi, veliki parastosari..Smejao se i zezao sve žive okolo i zamolio da ne budemo parastosari njemu. To je bilo na Topčiderskom groblju kada je bila sahrana Liline mame..Lila je bila najpoznatija, najvoljenija i najbolja sekretarica u "Ateljeu 212" - ikad..bila je svemocna u svom poslu. Smrt je pre izvesnog broja godina došla i po nju.
I dobio je nagradu "Zoran Radmilović". Nenad Jezdić Jezda. Razdirući svoja pluća do bola bukvalno do bola bukvalno do bola najdirljivijim rečima, sazdanih od Kovečevićevog teksta, didaskalija i govora majora Gavrilovića.
Nova je publika delom čudna i osvrće se na neka mesta na kojima glas Nenada Jezdića mora da im razdere ne samo bubnu opnu, nego srce, mozak, dušu..Ako to ne osete i ako ih On ne opomene tom glasinom koja je najsnaznije sto je vojniku ostalo dok OPANČARI brane zemlju - njihov je problem veliki.
"Vi u ovu bitku već krećete  mrtvi.
Onaj koji preživi neka smatra da se ponovo rodio.
U mom se bataljonu ne trči.
U mom se bataljonu -LETI"
Sve je rečeno.
Pitala sam Monaha. U bifeu zvanom F odeljenje. Na pauzi predpremijere.
"Reci mi   _____", oslovih ga svetovnim imenom..."reci mi, okrenuću se prema zidu da glumci ne vide moje suze...reci mi šta je to..taj bog..ja u njega baš ne verujem..sem u neku silu.."
Monah - "U Boga da verujes ne moras. Veruj u ljubav i istinu."
Monah NIJE isto što i sveštenik. Monah je jak, monah vozi brzo, monah zna toliko..Monah je moderan i duhovit........S Monahom sam razgovarala na francuskom. Monah voli. Biću slobodna pa ću napisati da monah prezire izvesne ljude, stvari i pojave. Monah ima najčistiju dušu.
Priča je faktički neprepričljiva. Pozorišna.  Zaumna.  Samo u pozorištu može tako nešto da se desi.
Monah drži ruku jednu u drugoj dok razgovara i gleda pravo u oči svojim dubokim bademastim očima.  Na pauzi sam se onesvestila. Nije za priču. Sorry. Drugi put.
Smrt je ponovo došla. Po jednu damu. Njeno ime je Jovanka Broz. Seire..Kažu da je brojala minjone..ha..A da nije neka od vaših komšinica možda brojala minjone posle nekog rodjendana moždaaaaaaaaaaaa ili imala po samo jednu porciju za goste..Hmmmmmmmmmmmm....Nemam nikakav afinitet prema VI ličkoj čuvenoj po svemu i svačemu i po dobru i po zlu..ali, zašto su joj ukrali sa odra ordenje koje je kao 18-godišnja devojka promrzlih nogu zaslužila i njene su davno iz one kućerine noću ukrali i saborci pozajmiše svoje i to ukradoše neljudi.
SRAM TE BILO, SRBIJO..............
Smrt je ponovo došla. Po mamu jednog mog dragog drugara.
Smrt je ponovo došla.
Po Bakicu od 102 godine na čijoj sahrani je svešteno lice već želelo da zakaže za koju kintu će da čita/peva za 40 dana. Monah to prezire. On živi na granici Pakla koja se graniči sa predvorjem Raja.
Monah se ne bavi time. On je filosof. Predaje deci...................................Odlazi u keliju kad oseti da treba.
Smrt je ponovo došla..više ne znam po kom redu..Umro je Lu Rid.
A Legend went to Eternity.
Smrt je ponovo došla. Preko reda. Po onog koji je rekao da se intervju objavi posle njegove smrti. Pročitala sam i mnogo mi se dopalo to što sam pročitala. Aleksandar Tijanić. Gorostas od novinara, gorosas od čoveka..Onaj kome mnogi sitnih duša neće oprostiti ni život ni smrt. Seire.
Smrt je ponovo došla. Po gospodina Srdju Popovića, advokata. Pre njega umro je njegov predjašnji davnašnji advokatski kompanjon, gospodin advokat Rade Mikijelj. Čuven takodje.
Smrt je ponovo došla.
Po glumca Janoša Tota..............
Da li smrt ima SRP, zaboravila sam da pitam Monaha jer ju je možda video kroz halucinacije negde oko treće nedelje posta...............
Kada je preminuo prvi od gorepomenutih...šta kada..Ne znam šta sam htela da napišem..........
DA! Pitala sam Monaha zašto osećam kao da me to toliko boli i fizički i u duši, da osećam kako mi bride mišići, kako želim da pokidam sebe, da otkinem neki deo mesa..Rekla sam mu da je to osećaj kojim mi se čini da će mi biti lakše. ako sebi otkinem deo sebe.
Monah je rekao - "da...............jer to je ono - telo tvoje i krv tvoja i ..to je to.." postoje još nekolike slučajnosti koje će ostati samo izmedju Monaha i mene.
Oni kojih nema žive kroz nas koji ih volimo. I sad me boli.

Biblija NIJE i daleko od toga da je to samo knjiga koja ce vam dati uvid u molitve. To je duboka filosofija ljudskih odnosa, a Novi zavet ne možete čitati ako niste pročitali i Stari.
Da li sam nekog izostavila..
Jesam. Mnoge.
Sa imenom i bezimene..anonimne i poznate.
Ali ne mogu da žalim za svakim bićem. Ne žalim za zlim ljudima. Oko za oko..Zub za zub.
Žalim za detetom na koga je pala gvozdena ograda i ubila ga.
Žalim za sestrama koje su isekle vene zbog siromštva i bolesti, zajedno u jednom dečijem bazenčiću.
Surova sam.
Žalim za živima što ostadoše, a smrt neće da ih uzme jer su previše zli i za Pakao.
sve se vrti u KRUG..
Smrt je ponovo došla.




Juče.........................Spasla sam jednoj osobi život.
SMRTI. UMRI.