ovo je zakonom zasticen text/ NEBOJŠA DJUKELIĆ

Dragi čitaoci,
biću neskromna i reći da sam možda jedina ili medju nas nekoliko-jedna od! Koja? Šta?!
Posle 15 godina skoro potpuno nemih u odnosu na fantastičnog Nebojšu Djukelića, napisala sam za "Vodič za život"(br.10) , kako to starinski zovemo, pomenik Nebojši Djukeliću.Pre nekoliko meseci. Da se zna.
Danas pročitah u novinama kako je izašla konačno monografija o ovom velikom poznavaocu filma, književnosti, šaha..Bio je svetski putnik, kosmopolita, hiperintelektualac i neverovatno emotivan čovek koji je svojom odlukom rešio da napusti ovaj svet. To nije tajna. Možda je na početku bila javna tajna. Ali, sve što postane javno, prestane da bude tajno.Ova sredina, ljudi i okolnosti, iscrpljuju čoveka do maksimuma, a onda ga brzo zaborave. Nebojša neće biti zaboravljen NIKADA više!
Najviše bih volela da je gospodin Djukelić i dalje sa nama, da ga i dalje gledamo kako pun elana, raspoložen čak i kada to nije bio, uz iskren osmeh i svaku dobro odmerenu reč vodi "Hroniku FESTa". Monografija prati i rad nezaustavljivog gospodina Milutina Čolića.
Zahvalna sam, pa i mnogo više od toga, svojoj mami, što je čuvala kataloge FEST-a. Tako, mogla sam da napišem prošlog marta(20, 25.III-2011.) u blogu hronologiju i priču o FEST-u 1974; gosti, prateći programi, filmovi, autori, glumci, reditelji, tehnika, kompozitori, pisci, novinari.....
Ovih dana, stići će i blogotextovi o FEST-u '77. i '78. To su bile zlatne godine festivala. AH, TAJ FEST!
Bežala sam iz škole, uvlačili smo se u sale neopaženo, čekali smo karte u redovima...U srećnijim vremenima moja je mama, kao filmski prevodilac RTS-a i često i simultani, kao što je prevodila Titu i Sukarnu, dobijala godinama karte za FEST. Kompleti karata-tako se to zvalo. I nije bilo uvek po partijskoj liniji, nego po filmskoj. Član Partije nikada nije bila!
Čini mi se ili mi se prividja ili je to možda ISTINAAA?! Danas su partijske linije još jače, pa može kao lastiš da se čovek tegli i iz jedne u drugu partiju da uskače!I još malo šale. U OOŠ"Vladislav ribnikar" koju sam pohadjala, OTO je predavala učiteljica koju smo zvali Crnogorka. Godinama, mesecima, danima..nije skidala crnu majicu na kojoj je velikim slovima pisalo F E S T! Mučki smo je zezali i na kraju je zavapila:"Šta vama smetaju moje sise?". Od tada smo je obožavali. Skoro pa tako.
Kad smo kod FEST-a da se barem podsetimo prevodilaca kao što su bili Kosta i Nada Carina, Kolja Čajkanović, Dejan Mitrović, Marta Malagurski...Jer, godinama već, prepoznaju svoje titlove i svoje misli i rečenice oni koji su noćima prevodili filmove i vide svoj neizbrisiv rukopis, pa tako i moja mama-Zora Čavić ilić. M
ože da mi zameri ko god hoće, ali tačno znam kada vidim tudje ime ili kraj filma bez imena, a znam da je to njen prevod!
POMENIK NEBOJŠI DJUKELIĆU

Nebojša Djukelić, koji će u istoriji Beograda, filma i televizije uvek ostati upamćen kao svetao lik, preminuo je pod nesrećnim okolnostima pre petnaest godina, usred onih strašnih i teških devedesetih. Darovit novinar i filmski kritičar, rodjeni Beogradjanin, uneo je u svoj rad kosmopolitski odnos prema ljudima i prema svetu. Podsetićemo se da se posle završenog Fakulteta dramskih umetnosti usavršavao u SAD. Sjajan kao urednik filmskog programa u SKC-u, scenarista i reditelj Dokumentarnog programa i programa za kulturu, bio je odgovorni urednik Filmskog i inostranog programa Televizije Beograd i jedan od osnivača Trećeg kanala. Sa izuzetnim poimanjem savremenog i razvijenim osećajem za vizuelno, bio je kreativni direktor u marketinškoj agenciji Ogilvy$Mather, a učestvovao je u propagandnim kampanjama za "Saatchi&Saatchi", "Idea plus" i "Profile".
Njegovi eseji i filske filmske kritike u "Vidicama", "Nin"-u, "Filmografu", pomno su praćeni i često citirani. Nebojšina izuzetna predusretljivost, iskren osmeh i veliko znanje, otvorili su mu širom dveri svetskih festivala. Ne postoji onaj na koji nije pozivan i na kome nije bio.
Šarmantni Beogradjanin, zgodniji od većine filmskih starova koje je intervjuisao, voleo je kameru i kamera je volela njega.
Počinjao je svoje emisije pogledom pravo uperenim u ekran, veoma izražajnim. Uvek nasmejan i vedar. JOŠ UVEK PAMTIMO TAJ OSMEH!
Bio je autor, voditelj, urednik zapaženih TV emisija kao što su "Pokretne slike", "Petkom u 22", "Moderna vremena", kao i kviza o filmu "Prvih 100 godina"!
Neumoran kao urednik i voditelj kultnih "Hronika FEST-a" i "Festovizije", imao je brze reflekse i savršenu intuiciju za filmove koje treba nabaviti i plasirati na TV-u, a dobar prevod bio mu je posebno značajan. Omiljen kao gost i izveštač sa mnogih festivala, važio je za osobu kojoj "se ne može odoleti". Dobitnk je značajnih nagrada.
Kao da ga ništa umaralo nije...Lep, vitak, visok, sa osmehom, onako hitar; imao je vremena i za svoju drugu veliku ljubav. ŠAH!
Čuvenu filmsku redakciju TV Beograd gradili su Sloba Novaković, Rale Zelenović, Bogdan Tirnanić, Dragan Babić, Mladen Popović, Dragoslav Švaba Dravić...
Nebojša Djukelić je organizovao filmsku redakciju TVB-a poput najboljih TV punktova te vrste u svetu. Gledaocima je otvorio ekran za sve vrste filmskih ostvarenja i nove horizonte.
Možda će jednom o svemu ovome i o Nebojšinom neverovatno zanimljivom životu biti snimljen film. NISMO GA ZABORAVILI! A da li je film više od života ili je život sam kao film, sva je prilika da je odgovor na to pitanje, tajno i zagonetno, gospodin Djukelić poneo sa sobom.
skromno napisala DČŽ

ovo je zakonom zasticen text/kako je mrznja jeftina

Zar srpski narod ono beše nije prozveden u nebeski?
Zar neki vajni Srbi, medju njima izvesni književnici, filozofi, naučnici, profesori i mnogi drugi gradjani,malogradjani, radnici, seljaci i seljačine nisu prodali tu foru svetu za jeftine pare?!
Niko nije naseo sem nekih drugih Srba koji su poverovali da zaista umeju da lete, pa su pali na dupe, nos ili se uopšte od pada nisu oporavili.
Jer, pali su koji su i jer su padu skloni bili.
A busaju se u ljubav prema bližnjem svom, vole Kineze, Romima daju sve što im i treba i ne treba. Čak su toliki humanitarci da zbog ljubavi prema unesrećenima dopadaju i zatvorskih rešetaka. Baš kao Katarina Rebrača.
Nemam potrebu da bilo koga mrzim.
Ali, prezirem strahovito one koji bez sopstvenog uvida u odredjeno delo ili pojavu, a na osnovu tudjih rešenja,iskustva, rezultata i opaski daju svoje uvaženo i neprikosnoveno mišljenje.
U nekoj bezveznoj debati oko Anjelininog filma, branila sam je žestoko, a branim je i sada. Svako ima pravo da pogreši i da možda konsultuje ljude čije je mišljenje bilo jednostrano, a ona to nije znala..ima hiljadu mogućnosti.
Ali, zašto je mrzeti?!
Zašto oni koji bi joj prvi lizali med sa tetovaža skaču u prve redove mržnje!? Videli od drugih, pa i oni!
Nisu film još uvek videli.Oni koji su ga videli; kao Dubravka Lakić, Tika stanić, Sandra Perović, jedan kritičar iz Hrvatske, veoma koncizan i dobronameran i još neki/mnogi imaju pravo da kažu svoje mišljenje. Film im se dopao nije, ali Angelinu ne mrze. Nisam to videla ni kod jedne od ovih osoba. Ni kod nekih drugih.Kod trećih jesam. Njih prezirem. Zato što mrze ono što još nisu videli. To je fašistički princip.
A poznati smo po velikodušnosti, opako smo dobri domaćini..Pa zašto onda nije mudrost prevagnula i zašto neko nije rekao i poslao zvanično pismo gospodji/ci Jolie Pitt i pozvao je da ipak dodje. Da pokažu kakvi su u stvari i da žuta štampa stvara belu penu na ustima, a izlazi i na nos i kroz uši.
Sve joj je prevedeno: sa FB-a, iz štampe, TV emisija, foruma i ostalih glasila i medija, pa i privatnih razgovora.I to po naški(ne podnosim taj izraz nikako), neko kao intimisanje s osobom koju su odjednom počeli da mrze, Andja, pa Andja. A Andja je jako lepo ime i svakako je ne može uniziti.A ona poručuje svakom ko je mrzi "Ti samo budi dovoljno daleko" i mirnim tonom govoreći, ponekad podigne levu obrvu, a intervjuer se smrzne od njene lepote. Jeste, premršava je. a drugi su predebeli. BASTA.
Svako ima pravo da mu se film ne dopadne i svako ima pravo na svoje mišljenje i mislim da bi posle svega trebalo da ga pogleda. Kada sam u jednom komentaru napisala da ta žena zna brojne veštine, od jahanja, mačevanja, letenja avionom i helikopterom, extremnih sportova, bacanja noževa, vožnje motorom, da je majka šestoro(valjda sam pogodila broj)dece, da se borila sa svojim ličnim demonima i problemima,da je filantrop, da je pomogla stotinama, ne-hiljadama i hiljadama ljudi, da je odlična glumica itd, naišla sam JA na uvrede i ismevanje. Nisu razumeli da sam htela da kažem da je hrabra i da čovek kroz svoja brojna interesovanja pokazuje otvorenost prema svetu koji ga okružuje. Obrazovana je, majka joj je bila Francuskinja. Znači, Anjelina je Evropljanka, a ne samo Amerikanka koja živi uljuljkana u holivudskoj čauri. Daleko od toga. Ona je potpuno atipična zvezda. A u filmu "Girl.interrupted" dokazala je da je više nego vrhunska glumica. Ona je vodja.
Neke stvari iz njenog i mog tinejdz perioda i rane mladosti veoma se poklapaju. Sticajem okolnosti. Otac glumac. Otac glumac. Nesuglasice sa tatom. Nesuglasice sa tatom. Otpor. Otpor.Eksperimenti. Eksperimenti. Pomirenje. Pomirenje.I još mnogo toga...Tako da je jako dobro razumem...
Jedva čekam da odgledam film. Da vidim tu čuvenu scenu koja zbog nesrećnog i neukog prevoda glasi - "Ja sam ratni kriminalac". Naravno da to zvuči glupavo i neuverljivo. I ko zna šta još. To tek treba da vidim. Možda bi njen redit

eljski debi bio promašaj i da je režirala love sory. Možda njoj režija jednostavno, ne polazi za rukom. Težak je to posao.
Poznajem solidan broj ljudi koji je radio na filmu "U zemlji krvi i meda".
Poznavala sam od rodjenja ženu, veoma poznatu i poštovanu u onom starom Sarajevu , Sarajevu pre Markala. Bila je Srpkinja i poginula je od srskog snajpera koji ju je zatekao u atrijumskom dvorištu zgrade kada je odlazila po vodu. Ili se vraćala.Mogu da napišem i njenu tačnu adresu. Taj su deo grada "držali" Srbi. Koga ja treba da mrzim zbog njene smrti?! Da li mrzim uopšte? Ne. Ja ih prezirem.
I toliko o tome.

Danas, pojavila se nova tema za mržnju kod izvesnih patoloških slučajeva. Ta nova "žrtva" zove se Biljana Srbljanović i već je postala predmet ponovo prema njoj podstaknutog odijuma. Biljana će sada od nekih vazda strejt persona, koji su eto, tek sada čuli da postoje dileri zvani Šone koji diluju drogu i njihovoj deci, unucima,prijateljima, estradnim i elitnim zvezdama, komšijama i prodavačicama na kiosku, likovima u patkastim cipelama i svim ostalim članovima društva; dakle, Biljana će sada biti i ovejana džankoza, pored toga što je jedan od najboljih dramskih pisaca na svetu i sve ostalo.
Tri, četiri, pozor - SAD!
Počinje trka za štafetu u mržnji prema Biljani S.

ovo je zakonom zasticen text/glupa sex pitanja i moji fantasticni odgovori!

Ne mogu da verujem šta sam upravo pročitala!!!
U jednom od brojeva izdanja nekog od magazina za mlade i zauvek mlade pripadnice lepšeg i nežnijeg pola, u rubrici "100 bezobraznih(čitaj ludačkih) pitanja o sexu (i isto toliko pristojnih odgovora), pročitala sam pitanje koje mi je slučajno prvo zapalo za oko, a glasi, nećete verovati, ovako:
"MOŽE LI SE VAGINA OD PREVIŠE SEXA RASTEGNUTI?"
Mamma mia. Padre padronne. Dio mio...!!!
Lepo kaže jedna masna izreka:"Nije p___a sapun, pa da se istroši".A što se rastezanja tiče tu treba dati i malo manuelnog rada. S druge strane, kažu muškarci da neke ženskinje imaju "kantu"(mada taj izraz važi kod nekih i za pozadinu) i da vole uske pizze. Pa je tako, tata mog druga Duce, kada smo zimovali kao stariji osnovci u Opatiji i išli stalno u tavernu da jedemo pizzu, prišao i maloj Milici rekao - "Au Milice, kol'ka ti je pica". I Kratko i, ne iiiiiiiiiiiiiiiiiiii!!!Naravno da se može rastegnuti kažu i od radjanja. Mislim da su to sve babske priče tipa - "Kad rodiš nećeš više imati bolne m.". A jedna istina je konstantna - muškarci vole usku vaginu, tzv . "narrow pass". Naravno,to mi je dalo podstrek da se baš danas pozabavim prvo ovim tematskim blokom jer slede još ludja pitanja. Njihova. i odgovori. Moji.
A htela sam lepo, nežno, strasno, ženstveno, sećajući se NJEGA, da napišem zašto mnoge od nas "još uvek po navici spavaju u tvojoj maJici". Pitanje je filozofsko i ulazi duboko i ozbiljno u muško-ženske odnose, bez obzira što na prvi pogled to deluje vrlo banalno zahvaljujući jednom pesmuljak hitu naše hiper poznate estradne radnice.A reče Skarlet O'Hara, baš sad, iz druge sobe. one, koja gleda na jug-"Razmišljaćemo o tome sutra".
A ja sam a propos fenomena T-shirts u svim oblicima, napisala i teze već. Pa i jednu fenomenalnu rečenicu da je sada njmodernije i možda pravi trenutak da sledeći put, kada vam u kuću dodje vodoinstalater ili električar, zamolite gospodina da vam pokaže takozvanu, svoju "atletsku majicu" ili neku sa rukavima na kojoj se nalaze super kitch trash momenti.Da je skine i da vam je pokloni. Onda se to baci u mašinu na trojku i to je to. BALMAIN of Serbia. Ono sto je kuća Balmain učinila za povratak iscepane, iznošene majice, koja je prošla bukvalno sito i rešeto, niko do sada nije uspeo. Osećaj pamuka, kako su naše bake govorile - makoa na koži tako je prijatan, umirujući. u tim smo maJicama fragilnije, nežnje, sexy. Ja imam jednu "Benetton2 koju ne bih dala ni za živu glavu. uvek je čista, ali u porama je zadržala NJEGOV miris, NJEGOV duvan, NJEGOV parfem, NJEGOVO telo se u njoj meškoljilo..I ja zaista spavam u toj maJici.I naravno, MARLON BRANDO u "Tramvaju zvanom želja". farmerke i bela majica. uf..gori sve...od vreline. I džems Din i...Travolta na kraju "Briljantina". Sa kožnjakom rokerskim i u crnim frulicama, a maJica bellaa. Ko sneg. I najbolja riba sa njim. Ona je naravno posle spavala u toj maJici.
Scarlet:"SUTRA! SUTRA!" Kažu u holivudu da najdosadnija na svetu zvana Jenifer Aniston svakog trećeg jutra izlazi kao u baštu i na terasu u muškim majicama da bi je paparaci slikali i pitali se kog tipa je sada navatala. Kao što je poznato svaki od nje brzo pobegne. Dobro, Bredu je trebalo malo duže, ali, ja bih spavala u njegovoj majici. Izgleda da je ovo ipak china mix blogotext o sexu glede T-shirts i obrnuto. Moraću i nastavak da pišem jer će ovo danas biti 2 long.
Brzo komešam vijuge u glavi i pošto ona sedi na verandi koju zamišlja i gleda na jug, a i na sever i čeka vihor, ja ću pisati o sex pitanjima. Izmišljenim najverovatnije od strane nekih vickastih novinara ili..da li je moguće da su neke žene/devojke/devojčice toliko zatucane, u strahu da pitaju, neiskusne!?
Ali, često najneverovatnije stvari potiču iz zbilje. Tako da, eto, prihvatam od dve mogućnosti mixovanu! Neka su izmislili, a neka su dobili, a treća su prepisali, a četvrta interesuju njih same u redakciji!
Pitanja biram zatvorenih očiju, upirući prstom u cilj, kao kada zavrtimo globus i ciljamo destinaciju. Sex vodi u krevet, a globus na put, a Kvisko kod Olivera Mlakara.
PITANjE: KOJA JE NAJBOLJA POZA ZA PRAVLJENJE BEBE?
Naravno, da je u nekim položajima penetracija dublja, ali pošto postoji i epruveta i usvajanje i surogat mama, prepustite se dizanju sve 4 u vazduh. Suzan Sarandon kaže da se najbolje bebe prave na starim stepenicama u nekom finom haustoru.Ja na stepenicama više puta bila s dečkima, pa mi seništa strašno nije desilo.Da. glupost zamara. Teraću još nekoliko pitanja, pa,svako na svoju stranu.

PITANJE:JEL MOGUĆE DA FRAJER PREVIŠE MASTURBIRA?
Dal je moguće jesti čokoladu i zasititi je se za celi život? NIJE!
PITANJE: KAKO DA PRESTANEM ISPUŠTATI VAZDUH IZ VAGINE TOKOM ODNosa?
Umreću od smeha. Smrt nastupa gušenjem i nije brza sem ako srce odmah ne otkaže. neki su umrlo od smeha od golicanja. Što se tog vazduha tiče, mislim da ne bi bilo loše da se tu postavi neki levak koji će denfovati vazduh izmedju "dame" i njenog vice šampiona. Ima raznih levaka. O
d kuhinjskih običnih do silikonskih i super nautičkih. za istraživanja.

PITANJE: KO JE IMAO NAJVEĆI PENIS NA SVETU IKADA?
Kolos sa Rodosa.

PITANJE: NOSIM PROTEZU ZA KORIGOVANJE ZUBA? SMEM LI SE USUDITI DA DEČKU PRUŠTIM ORALNI SEX? Pitanje bi trebalo da glasi da li on sme da se upusti u kanibalski zagrižaj. Mislim da bi ovo savršeno izveo samo Hanibal Lektor, ali previše ga poštujem da bih ga uvlačila u ovu priču.

PITANJE: Zašto male grubosti tokom sexa, kao npr. povlačenje za kosu, ne bole?!
Nije te, sestro, taj povukao dovolnjo jako!A naučni odgovor bi bio, takodje s moje strane, da, kada skače adrenalin, mnoge pojave lakše i bolje podnosimo. SLATKE MUKE.

PITANJE: Ponekad, kad se napalim - KIJAM! Zašto se to dešava?
Jer si alergična,-čan na sex.

Ej, drugari, ovo je već počelo da liči na Minimaxa. Mislila sam da ću ipak naići na neka normalno luda pitanja, ali ovo je glupo da gluplje ne može biti.
Tako da ću se u sledećem blogoiskazu, koliko već sutra, posvetiti toj mnogo zanimljivijoj, lepoj za analiziranje, temi o devojkama i muškim maJicama i fenomenu T-shirts kao takvih.
Modu volim.muškarce volim.Fenomen me zanimaju, a T-shirts su jedno od znamenja modernog doba.Spavam u jednoj maJici po navici(drugi sloj ispod vintage Versace roze duxa iz 80-tih koji NIJE second hand. A i to je jedna od budućih tema).
sve smo se dogovorili!

ovo je zakonom zasticen text/ MARKO GLUŠAC

10.II - 2012.
Danas sam saznala da je preminuo Marko Glušac. Filmadžija-montažer, DJ iz ljubavi prema fanku, jer, kako Irina Markovic kaže, bio je guru! STEVA& MARKO. Čuvena braća GLUŠAC.
Beograd je grad koji je čuven po parovima braće.Glušac, Andrić, Guteša, Zdravković, Pavić, Djuričko, Bjelogrlić, Kovač, Maljević, Kovačević, Trifunović. A i po sestrama i po braći i sestrama. Some other time...
Sećam se kada je jedared na sahrani 80-ogodišnje majke tadašnje sekretarice(Lila-pokoj i njenoj duši) "Ateljea 212",Muci Draškić rekao - "Ma, mi smo jedna parastosarska nacija". I to nije daleko od istine, ali ne može se porediti smrt , kako kažu- "po redu"; smrt veoma stare gospodje i smrt mladog čoveka u najlepšim zrelim godinama.
Često, kada se dogodi smrt, nekako više žalimo sami sebe kroz to opšte žaljenje, pa se onda pitamo kako ćemo dalje bez tog i tog ili te i te koji,-a je premuno,-la. Ne razmišljamo tada baš mnogo o onima koji su zauvek otišli.koliko bi mogli još da stvore, kako bi izgledali za 37 godina, da li bi imali još dece ili bi otišli da žive na moru ili na planini!? Pitamo li se koje bi knjige čitao i kakva bi mu bila politička uverenja. A što se istih tiče, Marko iluzije nikad gajio nije. Pametno. Jer, preminulih već sigurno nema. Pitamo se kako će njihova porodica bez njih, kako će..I nije u redu da ide preko reda. Najstrašnije što može da se roditelju dogodi jeste da dete umre pre njega. A dete je uvek dete. Nečije dete. I kad ima 30 i kad ima 45 i kad ima 67 i kad ima 80(bio jedan slučaj u Srbiji. Ostala majka-baka bez starog sina).
A dan je tako lepo počeo. Sunce i sneg. Mraz čisti vazduh. Sedim u kafiću.Ne skidam "Ray Ban". Zvoni telefon. Tiki. kaže-"dogodilo se to i to". Vraćam se, sedam, još uvek nisam svesna da je jedan od nas zauvek otišao. Da nikada više neću videti te dobre oči smirenog Marka Glušca. Sećam se kada se zabavljao sa Jelenom Petrović - Hot Bebom. Tada smo išle na kalanetix 5, ne-6 puta nedeljno. I subotom u 3..da li. Zašto je to važno?!
Važno je zato što je Marko i po kiši i po hladnom vetru i po suncu i na mrazu, kroz sva godišnja doba, čekao Jelenu posle vežbanja u bivšoj zgradi "Kola srpskih sestara" u Resavskoj ulici.Sad mi je prošlo kroz glavu:"A da to nije bio Steva možda?".Sećanja se brkaju i komešaju. Suština tog čekanja Jelene je romantična, starinska i lepa. Jednostavno - lepa. I pozelela sam da i mene jednom neko tako s ljubavlju ceka posle "nečega", pa da posle idemo negde. Gde god, samo da budemo zajedno i da nam bude lepo. Vežbale smo u staroj, prostranoj baletskoj sali. Čak je jednom i rejv tamo bio. Mnogo mi se dopadala romansa izmedju Jelene i Marka.A opet, i da je Steva bilo bi isto tako lepo sa nekom drugom devojkom.Bili su tada Jelena i Marko. Jer- TAKVA SU BRAĆA GLUŠAC. Taktična, vedra, smirena, optimistična, nekad durnovito zabrinuta..braća.. Bio je tako cool. Nije mnogo govorio, ali govorio je s merom da uvek kaze nesto smisleno i smišljeno.A posao montažera je težak posao. Metri i metri filma..trake, materijal kojim možete da napravite čak i remek delo ili da ga pretvorite u froncle. Marko je stvarao dela. Jedan od naših najboljih filmskih montažera je postao. Radio je na skoro svim najvažnijim i najboljim filmovima snimljenim u poslednjih 20 zaumnih godina.Koliko smo samo svi čuli puta da su ljudi rekli - "Ma, da montaža nije tako dobra, film bi bio razvučen i dosadan" ili "Da montažer nije ostavio celu scenu npr.jezera, film bi izgubio dubinu i lepotu, jer -to jezero je sustina." Kod Lars fon Trira. Sigurno ne kod braće Ridlija&Tonija Skota. Marku bi se dopalo ovo poredjenje. Znam.
Obožavao je muziku. Obožava je i Steva. Večeri kada bi jedan od njih dvojice puštao muziku na "Akademiji", u "Soulfoodu", možda čak i u onom skoro zaboravljenom "Ilegalcu" 90-tih i na mnogim drugim mestima bila su hit. FUNKY!!!
F U N K Y FUNK
Mnogo sam naučila o toj vrsti muzike od Marka i Steve.Ohio players", "Funkadelyc:DETRIT MC5", "Sly&the Familly Stone", "The Temtations"(naročito album "1990.")
I onda taj poziv. Teško mi je. ne želim da pišem srceparujući in memoriam.
Sećam se Markove fajerke i kačketa i nekih patika. Sećam se reskih komentara i lica koje bi se iskrno razvuklo u osmeh koji se pamti. Marko nije bio ni F of foliranta, pasije tako česte u nekih momaka.
Nije bio klasično lep. Bio je naočit. Kad zavrtim film, čini mi se kao da je oduvek nosio bradu. A nije.
Sećam se da je učestvovao u snimanju spotova-jinglova za MTS zajedno sa Rašom Andrićem i Mjehurom Ubicom..Snimali su Ćikija, Čarlija i Duleta Glavonju, Borisa Milivojevića, mene, Lunu, Hot Bebu, Chilli Moon, Laleta, Rackovića...
Sećam se.
Tužni su ljudi bez uspomena. Sve moje su u glavi;svest i podsvest selektuju ih prema potrebi i mom razmišljanju. Znamo da je podsvest jača od svesti. Hvala Nebesima, sve što sam ikada smatrala i dan danas smatram važnim i u dobrom i u lošem smislu - ZAPIŠEM. Imam i šifre. Ustanem u sred noći iz kreveta i zapišem. Nije mi teško. Štaviše. bolje je tako.
Ali, sinoć/preko dana, kada sam zapisivala kako bih mogla da napišem blogotext o T-shirts i o tome zašto devojke vole "po navici u tvojoj maJici", zašto devojke vole benkice T-shirts i sexy T-shirts i o pojavi dečačkih farmerki; često sa tregerima i guzom šivenom kao da imate veću pelenu,a izmedju nogu "opušteno šiptarski". Moda ne zna za veru, boju i naciju. Moda je iznad toga.Često i ispod.Na dnu dna kao u slučaju neke raspuštenice što voli "LILE" boje!!!
Onda sam imala ideju da napšišem text-kritiku i parodiju na neverovatno stupidna pitanja i odgovore iz nekog ženskog "udžbenika", glede sexa. Biće dana. Ima dana.
Marko..Markooooo..
A čekali su te novi kilometri trake. I festivali. I nagrade.I DJ pult-kad god poželiš. I tvoj grad Beograd, GRAD sa VELIKIM G!
Sve hoću da se raplačem, a ne mogu. Mislim da ću plakati sutra. Ili kasnije. Možda neću plakati uopšte.Neke kukumavke već su rekle da neće moći zbog "nezapamćene" hladnoće na sahranu, taj veeeeliki društveni dogadjaj i okazion za nove cvikere za Sonce sa velikim S. ako im je ledeno, neka udju, izjave saučešće i-tutanj. na sahranu iz poštovanja idem prema onom koga više nema, iz poštovanja prema porodici koja je izgubila svog najbližeg i zato što mi savest i intuicija govore da tako treba. Ne idem na sve sahrane. niti je mogućem niti je pristojno. često ljudi žele nekoga da sahrane samo u krugu porodice. Jeste, mnogo je hladno. razumem. Posle ovog blogotexta, mozda će neko zagledati da li sam uopšte došla na sahranu. Ima nas raznih, a ima i opravdanih izostanaka. ipak, ne mislim da je sahrana jedino mesto gde se ukazuje pažnje preminulom. marka ćemo se sećati kroz filmove, DJ setove, žureve, emisije, beogradske vragolije.

Kada budete čitali imajte na umu da ovo pišem nekoliko sati pošto sam saznala za njegovu smrt. ne mogusada da prenosim podatke i fakta sa Google-a i iz Wikipedie i iz naših filmskih i inih žurnala. Gledam Markovu sliku u čituljama. Lepa mu je slika. Ispod slike potpisi i reči tužne i pune poštovanja.
Bio je izrazito vredan čovek. Montaža je težak posao. Delić sekunde, ma, milisekund, može vas odvesti u pogrešnom pravcu.Njegov poslednji završen film(možda postoji još neki u produkciji ili postprodukciji-nisam sigurna) bio je "Monte video - Bog te video."
Montirao je fudbalsku utakmicu! Ehej, deco..TEKMU!!!I "Vojnu akademiju"!
Sećam se mnogih premijera koje sam gledala i Marka kada se klanjao publici. Bukvalno smo mu klicali i vikali "BRAVO"! I još nekima, naravno.
Ali, ovo je text o Marku Glušcu. Iskreno, bliži mi je bio Steva. Sa Stevom mnogo volim da razgovaram. I on je pričljiv, pun digresija, asocijacija i nemogućih informacija koje vadimo iz malog, možda već, pohovanog mozga. Teško će biti Stevi bez Marka.
Nikada nisam čula Marka da nekoga ogovara, da se nešto žali, da priča bez veze. NIKADA.
Beograd bez Marka je još jednom duboko ranjen grad. A duboki ožiljci ostaju.
Uspomene, olovka i papir.Fotografije..Metri snimljene trake.
A comp? Ne znam koliko je Marko voleo digitalizaciju, ali znam da su mu omiljeni bili filmski klasici.
O TEMPORA, O MORES.
Skromno napisala neoliko sati pošto sam saznala da je Marko Glušac zaspao zauvek-
U medjuvremenu sam saznala i detalje. Želim da verujem da je prespavao sve muke.
Markoo...poslednji put kada sam te videla nešto sam htela da te pitam. trebalo je. Sad je kasno.
I zato - čuvajmo jedni druge, razgovarajmo bez femkanja, ne štedimo noći da bi nam dani bili bistriji.
Živimo punim plućima. Kao Marko.
Imao je bogat, uspešan i zanimljiv život.Prijhatelji, drugari, poznanici, ljubitelji filma, voleli su ga i simpatisali.
I još nešto-MOLIM KINO-OPERATERE KOJI PUŠTAJU FILMOVE DA NE SEKU ŠPICU KAD SE FILM NA TV-u ILI U BIOSKOPU ZAVRŠI.
TAMO PIŠU IMENA LJUDI BEZ KOJIH FILM NE BI P O S T O J A O.

MONTAŽA - MARKO GLUŠAC
ako je to neka mala uteha

ovo je zakonom zasticen text/dodacu naslov kasnije

Tako divan beo dan.
Ustala sam, popila kafu ćitajući "Politiku" i "Blic". Onda sam otišla da kupim voće i krompir i hranu za macu i čokoladu za Mamu.
Onda sam rešila da otvorim poštu elektronsku i da pogledam šta tamo ima. Prva opomena za plaćanje "Interneta". OK. To ću sutra. Onda sam zvala policiju u Božidara Adžije da proverim da li je stigla moja nova lična karta. Lep glas kaže da nije. Dobro, i to-sutra!!!. Onda sam zvala jednog finog mladog super doktora da ga pitam zašto je sestre na prijavnici "tamo i tamo", mrzelo..da, da, bukvalno-MRZELO da mi daju tu listu iako im je ON to rekao. Kao, nije medju papirima, nego.."koji je karton"..i-nisu mi dale. Tužila sam ih posle dobrom i lepom doktoru koji je rekao da bi bez njih klinika besprekorno funkcionsala. Lista za mamine lekove i pokoji moj "xalol" biće podignuta u četvrtak. Sutra će možda biti gotova lična karta, taj dosadni dokaz da postojimo kao broj. Broj za redove, broj za neke šifre, broj za broj za lovu. To jedino nekako opravdava i smanjuje mi bes kada zbog tih svih brojeva moram da čekam.
Zato pokušavam da iskoristiim ovo polu-vannredno stanje i da obavim sve što mogu. Em živim u centru, pa ću stići svuda peške ako dodje do totalnog kolapsa.Eto, ja hoću po l.k. sve udarajući se nogama u dupe koliko sam srećna, ali oni mi ne daju.nije stigla..!! Onda treba da u zgradi pored izvadim zdravstvenu knjižicu. Ne znam da li to košta nešto. Verovatno. Nadam se da su kompjuterizovani i da stoji stavka da sam 12.novembra 2011. obnovila z.k. do 12.10.2012.
Hoću da idem sutra kod Nine u "Šnajder". Da pijemo kafu i da pričamo i da čekamo kao u francuskim filmovima ko će da udje u caffee i kakvu priču nosi sa sobom. Pre neki dan bila je jedna slatka Italijanka. Rešila je da provede neko vreme u Beogradu jer joj se dopada ovde. Cool. U Rimu budi Rimljanin. U Beogradu Beogradjanin.
Ovi beli dani dobri su za serije filmova vašeg omiljenog reditelja u "Kinoteci". Dobri su za ručak sa najboljim drugom u "Proleću". Dobri su za Mikrobovu izložbu i Glavonjino i Goricino "književno veče".
Sava i ja smo bili na Šveljinom Urbanlook party-ju u "Plasticu"..dodeljivali su i neke nagrade. Bila sam u majica-haljni i sa tirkiz perjem .Imam nove fotke na FB-u. O D L I Č N E! Fensi. I dokumentarne. Izgleda da je to stvarno tako kada mi već skoro 400 dana ljudi često govore kako nikad nisam bila u boljem fazonu,izdanju, znanju i imanju. Ima tu veoma pametnih i zanimljivih ljudi, ima tu i ljudi koji me ne vole najviše na svetu, ali vide neke dobre stvari. A ništa se posebno nisam terala da budem što "bolja". Tako, malo po malo, neki mir je ušao u mene i bolje mi štošta polazi za rukom. Imam milion problema, 674 mane i..šta i...c'est la vie.
Danas nisam dubokoumna. Onda nisam bila ni gladna, ali pojela sam musli i dobro se obukla. U monton, otela mami "moon boots" čizme, ponela maskirnu torbicu k'o poštar; u nju sam stavila flašu s vodom koja se zaledila posle 3 minuta, parče čokolade, neku lovu, još jedan par rukavica, ključeve, maramice i..krenula u šetnju. Da, savila sam i "Puma" slušalice(sve ove firme i brendove..hehe..pišem da bi mi nakačili reklama što više, jer-program detektujr njihova imena), teget od pliša, mornarsko-zatvorsku kapicu i via Krunska.
Kako je lepa ta ulica. Ona je krvotok _VRačara. U Krunskoj rastu tako jake ruže da sam danas svesno pustila da me jedna grana ogrebe po obrazu, otežala od snega. I da kap crvene krvi padne na sneg. Kao u bajci ili u basni ili..na filmu..A u životu?!
Krenula sam dalje. Od Kalenića ka Beogradskoj, pa desno u park.
Tiho, sneg škripi. Neki klinci se grudvaju, jedna devojka se bukvalno zakačila za svog lepog dečka i on je vuče. I smeju se. Juče sam bila kod najboljeg druga. Mi volimo da pričamo i da nešto kuvamo jer on super kuva ili da se šetamo sa kucom..Najbolji drugovi mogu svašta da rade zajedno. I da dele sve. Čak i ono čega-NEMA!
Sada sam shvatila da je ovaj sada text možda jedini koji bi od svih napisanih imao taj dnevnički tok i bio bi po tome jedan prosečan blog.
Ali, ne mogu ja to tako. Danas, dan je koji kao da i nije bio i da neće ni biti. Stajanje u mestu. I sneg pada i sve je pomereno,ma komunalne službe kao i obično nisu bile spremne,a sada ne mogu da postignu. I opet, blago meni što živim na Vračaru.
OTKRILI SU NAFTU!!!
Posle sam bila u šetnji još malo. Tašmajdan me zove već dugo. Nije isti više.Ta plastična operacija mu smeta, ali iznutra je malo bolje. Danas smo razgovarali.Park pod snegom i ja. Svetlost je već bila plava. nisam išla u "azerbejdžanski" deo,nego samo u centru, kod staze za "Šansu". Ha, onda su naišla 2 super lika iz kraja. Mladji desetak godina od mene, ali su super. Jedan radi kao skiper na Malti, a drugi..ha, drugi-ništa. Tata mu je pun love, a on živi kod mame u Italiji . Kad pomislim, nisam uopšte izgledala loše. monton, jeans, dobre čizme, "Ray ban". Odosmo u "Maderu". I jeli smo bogovski.
Stigoh pre pola sata.
Cool dan. A htela sam da budem dobra gradjanka. Da platim internet, podignem dokumenta i listu za lekove na vreme. ali, ONI nisu stigli i nisu htele(sestre).
I šta onda da radim?!
Za vikend sam sredila gajbu kao hotel. A kupatilo, koje mi je pored kreveta omiljeno prebivalište, sam ulaštila da sve sija.
E, sad mi je neko reko da Klajv Oven vodi neku feštu za najbolje sportiste na svetu. idem da gledam to.
Običan blog.

ovo je zakonom zasticen text/redovi ne/de/personalizovani!

Kako sam srecna.
Ne spadam u one ljude koji su ikada morali da stoje u bilo kakvim redovima, sem na aerodromu za čekiranje karata! To su slatke muke. Au, kakav sam ja mazohista.Aerodromski. Moja porodica nikada nije morala da ceka sem kad smo morali.Nista strasno. Sasvim prihvatljivo. Sticajem životnih okolnosti lako sam dobijala opravdanja za školu, vize, garantna pisma.Nismo štedeli novac da bismo ga posle izgubili. Redovi kod Jezde i Dafine bili su mi tako daleki. Kada nije bilo neke naročite hrane za vreme sankcija niko od nas nije odlazio na "hodočašće" kobajama i siru u Madjarsku. Navikla sam da putujem, pa me ni tih 10 godina učaurenosti nije sprečilo da vidim mnoga mesta i gradove, mora i planine. Van granica.I u granicama.Želja i mogućnosti. A bila sam i na CG moru i na Zlatiboru.Prvo - 3 puta van sezone u Pržnu, a drugo - takodje van sezone. Vanserijski i vansezonski.
Igrala sam igre bez granica i rejvovala uz savrseni goa trance i radila na B92 i pisala za novine i časopise. Nisam dozvolila da me te godine učine neproduktivnom.Ni moji prijatelji to sebi nisu dozvolili.Načinili smo svoj svet u kome je sve bilo dozvoljeno.Sem izdati prijatelja,-e!
Volim svoju zemlju koja je imala nekad dostojanstvo.Bežim od nacionalizma i od nacionalista kao djavo od krsta ili kao dete od kelja. Ovo drugo nekako bolje zvuči.
Jedno je biti deo naroda, a drugo je biti deo mase.
Nikada nisam bila deo mase, sem mase koja je išla na demonstracije da bismo živeli bolje.Nadala sam se, probijala kordone, izveštavala za slušaoce za B92 direktno sa lica mesta gledajući kordon pandura u oči dok je Sonja Vukićević na minusu vitlala svojom snažnom kosom i krajevima bičevala šlemove mladih policajaca koji su verovatno tada videli svoj prvi i jedini performans u životu. I ogledala u facu i još štošta.
Tegobno je bilo. Sećam se kada smo se jednog sankcionisanog letnjeg jutra vraćali oko pola 7 iz/od..nemam pojma odakle, ali mora da je bilo baš jako kada smo jedva kući stigli tada kad neki drugi idu na posao. Baka jedne moje drugarice stajala je u sankcionisanom redu ispred "Ruže" u Krunskoj. Drugovi, drugari iz kraja kojih više nema još uvek su spavali i nije ih bilo da kroz smeh posmatraju sve to. A bili su tako cool.Ponekad bi nekoj staroj dami pomogli i poneli cegere. A i mladjim damama. Sada su negde gore visoko i gledaju neke nove redove.
Redovi za karte za prevoz.Elektronske.Jedan korak napred, 2 koraka nazad. Neka nerodjena deca ući će tramvajima u 22. vek. A trebalo je metroom. Ništa od toga. Sad je kasno. prekasno.
Kada sam juče na televiziji videla ljude kako stoje zgusnuti u sivim, teget, braon, crnim i pokojoj šarenoj jakni mislila sam da je to neki stari snimak iz "redovnih" devedestih.No no no. Bio je to snimak 31.januara 2012. Ljudi sa kukuljicama na glavama, smrznuti, nervozni...Tragično i komično.Tragikomično. Onda su rešili da im daju brojeve da bi sve bilo bar malo civilizovanije. Da li pobeda naša 3 tima može da anulira smrzavanje i gušenje u ljudskim isparenjima, medju ljudima koji se osećaju na znoj, uprženi luk, alkohol, zabagreli duvan i neke druge miomirise. Ima tu i finog i pristojnog sveta. Ali, zašto se ovaj narod više ne buni?!
Umoran je, podozriv, agresivan i moram da dodam uvek to dosadno i puno hipokrizije-sa časnim izuzecima.T se gubi jednačenjem po zvučnosti.
Uvek ima izuzetaka.
Nije mi se dopala ta elektronska ideja.Ne idu na staru baku tange, ni na dedu "Speedo" kupaće gaće, nego nešto komotno i udobno.
A tramvaji(sem ovih nekoliko na poklon najnovijih), trole i busevi, sve su, samo ne prijatni.Raspadaju se u 67% slučajeva. Rizični su po život, pa mi se sve više, ne čini, nego sam uverena, da će ta elektronska ne-personalizacija propasti kroz onu rupu kroz koju često propadaju i ljudi vozeći se zglobnim autobusima.
Šta fali sistemu-kupiti kartu na kiosku i otkucati je u prevozu.Ništa ne fali. Riba smrdi od glave,a prevoz od nogu i pazuha i zuba.Unutra.Najbolje karte bile su dobra stare pantljicare. Nije bilo bitno da li ih kucamo vi ili ja. već, kada odredjeni broj vožnji bude otkucan, kupuje se nova karta. karte su preskupe. Jer, ako je karta 60 dinara, a neko se vozi 4 puta u toku dana, to je 240 dinara,a to je jedna tura taxijem u kojoj se možda može obaviti usput i neka obaveza + eto, još npr. 120 din.Ovo je jedan od varijanti..
Zašto se ne brinu o tome da ridže i kontrolori ne povedu malo više računa o desetinama organizovanih džeparoša i o Ciganima koji talambasanjem maltretiraju ljude. Umorni, premoreni, izmučeni ljudi kojih ima na hiljade i koji žive Bogu iza ledja i MORAJU da se voze prevozom. Ja ne moram.Realno, pošto živim na Vračaru, svuda peške mogu da stignem.Retko,u vrh glave dvadesetak puta godišnje odem na novi beograd ili negde dalje. Dedinje, Senjak, 25.maj,Sajam i dalje smtram širim centrom grada. Peške!!! To najčešće i radim. Gube se kalorije, a štikle se ljuljaju u ekološkom zembilčetu u ruci.Uvek u šteku imam 300 din za taxi i novac za macinu hranu. Babeta mora da jede. Ja ne moram.
Odavno je mama rekla da joj taxi čuva nerve, lepotu, vreme i novac. Da, da i novac.Ma koliko se neki koji imaju automobil i automobile tome protivili. Za kola treba platiti osiguranje, benzin, novo ovo, novo ono, ponekad i kaznu, imati dobre rezervne gume i redovno ići na pranje i kontrolu vozila, obnavljati registraciju, vozačku i šta sve još...
Dobijala sam verbalne packe od oca koji mi je prekonosirao kako ću umreti od gladi, ali ću ići taxijem. Možda u istom i zakovrnem jednog dana!
Da me ne shavtite pogrešno, vozim se prevozom. Kako kad i imam kartu.nisam od onih koji je uvek kucaju.Niste ni Vi..a Vi..a Ti..a-ha..haha..OK. Možda vi jeste. Svaka čast.
Često, nije mi nimalo prijatno u istom. Doživljavala sam svašta. A kad otvorim prozor jer unutra ne može da se diše od smrada i vlage i pare, doživljavam rečenice-"Zatvori, ubi nas promaja". Prvo, promaja kao pojava NE postoji,a od vazduha se ne umire.Umire se BEZ VAZDUHA! Pa onda, a sve na TI. Ne znaju da nepoznatim finim gospodjicama treba persirati,-"Šta s' otvor'la prozor..id taxjem akaa ti ne v'lja." Ja onda kažem kako je vazduh zdrav.Ne vredi. Jednom mi je jedan ludak bukvalno skočio za vrat da me davi. Neki kepec..ludak..idiot primitivni. I dobio je udarac kome me je naučio Johnny Racković. Very simple.Uhvatite se snažno rukama za dve šipke, sa svake strane sa po jednom rukom, stegnete trbušne mišiće, skupite noge i stopalima odgurnete nasilnika. Svi su ćutali posle toga, a ja sam pootvarala SVE prozore. Ne znam šta je bilo kad sam izašla, ali za sobom sam čula jedno "Bravo!" i drugo "Kurvo globalistička". izmedju ta dva vrti se zatvoreni krug i bezbroj vozila koja pre vremena idu u garažu. Često, ni sami vozači ne znaju najbolje svoju trasu. nemaju neki pojma pord kojih čuvenih zgrada i institucija prolaze. baš njih briga. a opet, razgovarala sam nekoliko puta sa tako finim vozačima. inženjeri, programeri, studenti tek diplomiranih nauka.rade ljudi i voze.
Uvek kažem da se ljudi koji zbog posla nose uniforme osećaju veoma loše u ružnim uniformama. a uniforme naših raznih uniformisanih lica vrlo su ružne i kabaste i nezgodne za kretanje. muškarac treba da izgleda muževno u uniformi. Nisam primetila da me je ikad svojim stavom neki XY u uniformi učinio da osetim njihov autoritet koji po logici posla treba da imaju. baš sam sa jednim policajcem razgovarala o tome i rekao mi je da sam apsolutno u pravu i da e jako muče sa tom odećom. ali, što bih se ja zbog toga nervirala. A opet, volela bih da vidim kako su policajci nasmejani, vedri, zadovoljni svojim izgledom. i mnogi drugi u umiformama.
ali, to je priča za neki drugi blog.
Slika redova i brojeva koja se vratila iz devedestih je ružna realnost. "Obožavana" muzika iz devedesetih je takodje tužna realnost. Odvaljeni aparati elektronski kojih će verovatno biti još više su ružna realnost.Da li masa sve to u stvari nesvesno voli jer je navikla na to. Mislim da gospodin profesor Ratko božović daje savršene odgovore na sva ova pitanja- pisac, esejista, filozof, čovek naprednih i modrnih shvatanja
A pelene su skuplje od danas.
Upražnjavajte safe sex!