среда, 01. фебруар 2012.

ovo je zakonom zasticen text/redovi ne/de/personalizovani!

Kako sam srecna.
Ne spadam u one ljude koji su ikada morali da stoje u bilo kakvim redovima, sem na aerodromu za čekiranje karata! To su slatke muke. Au, kakav sam ja mazohista.Aerodromski. Moja porodica nikada nije morala da ceka sem kad smo morali.Nista strasno. Sasvim prihvatljivo. Sticajem životnih okolnosti lako sam dobijala opravdanja za školu, vize, garantna pisma.Nismo štedeli novac da bismo ga posle izgubili. Redovi kod Jezde i Dafine bili su mi tako daleki. Kada nije bilo neke naročite hrane za vreme sankcija niko od nas nije odlazio na "hodočašće" kobajama i siru u Madjarsku. Navikla sam da putujem, pa me ni tih 10 godina učaurenosti nije sprečilo da vidim mnoga mesta i gradove, mora i planine. Van granica.I u granicama.Želja i mogućnosti. A bila sam i na CG moru i na Zlatiboru.Prvo - 3 puta van sezone u Pržnu, a drugo - takodje van sezone. Vanserijski i vansezonski.
Igrala sam igre bez granica i rejvovala uz savrseni goa trance i radila na B92 i pisala za novine i časopise. Nisam dozvolila da me te godine učine neproduktivnom.Ni moji prijatelji to sebi nisu dozvolili.Načinili smo svoj svet u kome je sve bilo dozvoljeno.Sem izdati prijatelja,-e!
Volim svoju zemlju koja je imala nekad dostojanstvo.Bežim od nacionalizma i od nacionalista kao djavo od krsta ili kao dete od kelja. Ovo drugo nekako bolje zvuči.
Jedno je biti deo naroda, a drugo je biti deo mase.
Nikada nisam bila deo mase, sem mase koja je išla na demonstracije da bismo živeli bolje.Nadala sam se, probijala kordone, izveštavala za slušaoce za B92 direktno sa lica mesta gledajući kordon pandura u oči dok je Sonja Vukićević na minusu vitlala svojom snažnom kosom i krajevima bičevala šlemove mladih policajaca koji su verovatno tada videli svoj prvi i jedini performans u životu. I ogledala u facu i još štošta.
Tegobno je bilo. Sećam se kada smo se jednog sankcionisanog letnjeg jutra vraćali oko pola 7 iz/od..nemam pojma odakle, ali mora da je bilo baš jako kada smo jedva kući stigli tada kad neki drugi idu na posao. Baka jedne moje drugarice stajala je u sankcionisanom redu ispred "Ruže" u Krunskoj. Drugovi, drugari iz kraja kojih više nema još uvek su spavali i nije ih bilo da kroz smeh posmatraju sve to. A bili su tako cool.Ponekad bi nekoj staroj dami pomogli i poneli cegere. A i mladjim damama. Sada su negde gore visoko i gledaju neke nove redove.
Redovi za karte za prevoz.Elektronske.Jedan korak napred, 2 koraka nazad. Neka nerodjena deca ući će tramvajima u 22. vek. A trebalo je metroom. Ništa od toga. Sad je kasno. prekasno.
Kada sam juče na televiziji videla ljude kako stoje zgusnuti u sivim, teget, braon, crnim i pokojoj šarenoj jakni mislila sam da je to neki stari snimak iz "redovnih" devedestih.No no no. Bio je to snimak 31.januara 2012. Ljudi sa kukuljicama na glavama, smrznuti, nervozni...Tragično i komično.Tragikomično. Onda su rešili da im daju brojeve da bi sve bilo bar malo civilizovanije. Da li pobeda naša 3 tima može da anulira smrzavanje i gušenje u ljudskim isparenjima, medju ljudima koji se osećaju na znoj, uprženi luk, alkohol, zabagreli duvan i neke druge miomirise. Ima tu i finog i pristojnog sveta. Ali, zašto se ovaj narod više ne buni?!
Umoran je, podozriv, agresivan i moram da dodam uvek to dosadno i puno hipokrizije-sa časnim izuzecima.T se gubi jednačenjem po zvučnosti.
Uvek ima izuzetaka.
Nije mi se dopala ta elektronska ideja.Ne idu na staru baku tange, ni na dedu "Speedo" kupaće gaće, nego nešto komotno i udobno.
A tramvaji(sem ovih nekoliko na poklon najnovijih), trole i busevi, sve su, samo ne prijatni.Raspadaju se u 67% slučajeva. Rizični su po život, pa mi se sve više, ne čini, nego sam uverena, da će ta elektronska ne-personalizacija propasti kroz onu rupu kroz koju često propadaju i ljudi vozeći se zglobnim autobusima.
Šta fali sistemu-kupiti kartu na kiosku i otkucati je u prevozu.Ništa ne fali. Riba smrdi od glave,a prevoz od nogu i pazuha i zuba.Unutra.Najbolje karte bile su dobra stare pantljicare. Nije bilo bitno da li ih kucamo vi ili ja. već, kada odredjeni broj vožnji bude otkucan, kupuje se nova karta. karte su preskupe. Jer, ako je karta 60 dinara, a neko se vozi 4 puta u toku dana, to je 240 dinara,a to je jedna tura taxijem u kojoj se možda može obaviti usput i neka obaveza + eto, još npr. 120 din.Ovo je jedan od varijanti..
Zašto se ne brinu o tome da ridže i kontrolori ne povedu malo više računa o desetinama organizovanih džeparoša i o Ciganima koji talambasanjem maltretiraju ljude. Umorni, premoreni, izmučeni ljudi kojih ima na hiljade i koji žive Bogu iza ledja i MORAJU da se voze prevozom. Ja ne moram.Realno, pošto živim na Vračaru, svuda peške mogu da stignem.Retko,u vrh glave dvadesetak puta godišnje odem na novi beograd ili negde dalje. Dedinje, Senjak, 25.maj,Sajam i dalje smtram širim centrom grada. Peške!!! To najčešće i radim. Gube se kalorije, a štikle se ljuljaju u ekološkom zembilčetu u ruci.Uvek u šteku imam 300 din za taxi i novac za macinu hranu. Babeta mora da jede. Ja ne moram.
Odavno je mama rekla da joj taxi čuva nerve, lepotu, vreme i novac. Da, da i novac.Ma koliko se neki koji imaju automobil i automobile tome protivili. Za kola treba platiti osiguranje, benzin, novo ovo, novo ono, ponekad i kaznu, imati dobre rezervne gume i redovno ići na pranje i kontrolu vozila, obnavljati registraciju, vozačku i šta sve još...
Dobijala sam verbalne packe od oca koji mi je prekonosirao kako ću umreti od gladi, ali ću ići taxijem. Možda u istom i zakovrnem jednog dana!
Da me ne shavtite pogrešno, vozim se prevozom. Kako kad i imam kartu.nisam od onih koji je uvek kucaju.Niste ni Vi..a Vi..a Ti..a-ha..haha..OK. Možda vi jeste. Svaka čast.
Često, nije mi nimalo prijatno u istom. Doživljavala sam svašta. A kad otvorim prozor jer unutra ne može da se diše od smrada i vlage i pare, doživljavam rečenice-"Zatvori, ubi nas promaja". Prvo, promaja kao pojava NE postoji,a od vazduha se ne umire.Umire se BEZ VAZDUHA! Pa onda, a sve na TI. Ne znaju da nepoznatim finim gospodjicama treba persirati,-"Šta s' otvor'la prozor..id taxjem akaa ti ne v'lja." Ja onda kažem kako je vazduh zdrav.Ne vredi. Jednom mi je jedan ludak bukvalno skočio za vrat da me davi. Neki kepec..ludak..idiot primitivni. I dobio je udarac kome me je naučio Johnny Racković. Very simple.Uhvatite se snažno rukama za dve šipke, sa svake strane sa po jednom rukom, stegnete trbušne mišiće, skupite noge i stopalima odgurnete nasilnika. Svi su ćutali posle toga, a ja sam pootvarala SVE prozore. Ne znam šta je bilo kad sam izašla, ali za sobom sam čula jedno "Bravo!" i drugo "Kurvo globalistička". izmedju ta dva vrti se zatvoreni krug i bezbroj vozila koja pre vremena idu u garažu. Često, ni sami vozači ne znaju najbolje svoju trasu. nemaju neki pojma pord kojih čuvenih zgrada i institucija prolaze. baš njih briga. a opet, razgovarala sam nekoliko puta sa tako finim vozačima. inženjeri, programeri, studenti tek diplomiranih nauka.rade ljudi i voze.
Uvek kažem da se ljudi koji zbog posla nose uniforme osećaju veoma loše u ružnim uniformama. a uniforme naših raznih uniformisanih lica vrlo su ružne i kabaste i nezgodne za kretanje. muškarac treba da izgleda muževno u uniformi. Nisam primetila da me je ikad svojim stavom neki XY u uniformi učinio da osetim njihov autoritet koji po logici posla treba da imaju. baš sam sa jednim policajcem razgovarala o tome i rekao mi je da sam apsolutno u pravu i da e jako muče sa tom odećom. ali, što bih se ja zbog toga nervirala. A opet, volela bih da vidim kako su policajci nasmejani, vedri, zadovoljni svojim izgledom. i mnogi drugi u umiformama.
ali, to je priča za neki drugi blog.
Slika redova i brojeva koja se vratila iz devedestih je ružna realnost. "Obožavana" muzika iz devedesetih je takodje tužna realnost. Odvaljeni aparati elektronski kojih će verovatno biti još više su ružna realnost.Da li masa sve to u stvari nesvesno voli jer je navikla na to. Mislim da gospodin profesor Ratko božović daje savršene odgovore na sva ova pitanja- pisac, esejista, filozof, čovek naprednih i modrnih shvatanja
A pelene su skuplje od danas.
Upražnjavajte safe sex!

3 коментара:

  1. Da ispravim samu sebe:ne može se napisati "..kome me je naučio...", već,"kom me je naučio" ".A saznala sam da su tramvaju najnoviji plaćeni, a ne poklon i da je potpisan neki ugovor sa Francuzima o probijanju metroa! videćemo....

    ОдговориИзбриши
  2. Mislim kako je ovo jedan od najboljih koje si iznedrila (iz nedara zenskih, belih ;). Hvala na stivu za ledeni dan u kaljavom gradu.

    zz i ljub
    Misha

    ОдговориИзбриши