понедељак, 18. фебруар 2013.

ovo je zakkonom zasticen text/ Dan..šugav, napisa Snežana Turk

Dan šugav, napisa Snežana Turk, pisac. Jedna dama koja divno piše, pravi kremu, kolače, radja sinove, izgleda AH.....znači, ona je i alhemičarka . Bez Koelja, moliću. Samo BEZ njega.
Šugav dan..mislila sam da će biti " LEBOVSKI DAY" , ali nije ispalo tako..
    Opet sam se šunjala po kraju. Išla sam da kupim mački , mojoj Babetici hranu. Onda sam kupila i kafetin koji je takodje hrana i olovku za usta-bordo, koja je takodje hrana. modrna hrana. Ova olovka dobro će utabati moje gotik kombinacije. a za proleće i leto naoružana sam neonom. taj izraz pokupila sam od jednog mnogo dobrog frajera.  Za oči. I olovka je dobra i za oči, a on-njega gledati je blaženstvo... Kupila sam i voćni jogurt od kruške i jabuke bez koga ne mogu da živim.
Danas me je bilo baš briga da li ću ikoga usput sresti..Brzo, brzo, prošla sam kroz Njegoševu uzduž i popreko, a obišla i krug pa kroz Krunsku. Tako moram jer tako osećam. ako se ne provučem bar jednom dnevno kroz ove dve ulice i po koju poprečnu, moj dan nije ni malo moj dan..retko se desi da baš dva dana ostanem samo a la maison..Juče sam bila sa drugaricom. Njena ćerka Maša peva na svemirskom jeziku za koji sam ja ubedjena da je jezik iz neke druge galaksije i da treba da peva..to je neki vrlo sladak ton, mešavina njoj zgodnih slova i zvuka koje pretače u taj svemirski jezik i mislim da će tek pevati..mala je, ali praaaavo žensko..super je. mislim da taj jezik sigurno postoji, a od detinjstva sam uverena da sami nismo u univerzumu.
    Ne volim da gnjavim decu, da im se unosim u facu i da im tepam kako su slatki..Ne volim da ih pipkam i mazim i stipkam, jer ni oni to ne vole. Ja nedam nikom da mi dira lice i kosu..Samo...kad... Šta bilo kome treba da ga neko veći od njega, pardon-nje, 5 puta; drmusa, grli, ljubi, duva u facu, deli neke poklončiće koji je ni ne zanimaju. a lepo smo se složile. Pitala sam je da li će danas imati mnogo posla. Mašu od 2 ipo godine sam pitala,Tijaninu kćer, a ona je odgovorila - "Ma, ajde...".SavršenO!
 I tako, razmišljala sam dosta o njoj. Onda sam noćas sanjala ordinarnu glupost, a to je kako se moja mama smuvala sa jednim mojim prijateljem koji je inače gej i ne živi u Evropi. Bizarno. Kada sam rekla mami, kazala mi je kako me nije sramota da sanjam to..Crkla sam od smeha..
Onda je Miša Berić u svom postu na Fb-u napisao kako levo i desno mudo danas vode neku bitku i da su u raskoraku. Nemam ništa protiv juja. Mi žene imamo grudi koje su takodje nekad u raskoraku..Jedna naša jako poznata, veličanstvena glumica ima jednu grud(ne mogu da kažem dojka..Jedva sam i napisala..Verujete mi) veću od druge, a drugu manju od prve, pa je to nekad pravilo i promene pri šivenju kostima, a neka, bogme počesto, veća grud je ispadala na radost i čudjenje publike!..Jedna stoji kako treba, a druga ispada..No, dobro. U pozorištu je sve dozvoljeno, sem loše predstave i groznog upravnika koji potom biva smenjen. HA HA HA! ha. ha. a-haaaaaaaaaaa....
   Idu ljudi ulicom. Jedan čovek ima kraću nogu.
   Pored njega protrči neka klinka sa nenormalno izvijenom kičmom u lumbalnom delu.
   Padne.
    U preskupom butiku sa šaniranim stvarima prave popis..Ha, koliko je to apsurdno. Stavili na rasprodaju i to 70% na stvari koje su im šaneri doneli. Ja gajim izvesne simpatije prema šanerima starog kova i o tome sam jedared i napisala blogotekst-"NA LASTIŠ"-na ler, na crtu..
    Na ćoškiću klinac nešto čeka. Vidi se da je izleteo u čemu je stigao. Sroćene farmerke, jedna patika "Adidas", druga"Puma"..nije ni primetio. Vrti mob i zvera levo- desno. Čeka šemu.
       U prolazu vidim, ali na sreću, ne i ona mene, "Blago teka Radi".
       Boli me glava. Pijem kafetin.
     Napolju je bilo sivo i tmurno..hladno..Ljubiša Ljuša iz "Šmizle2" raspituje se, pravi anketu da li i na nas ostale deruju delovi meteora. Na mene deluju. Ionako sam meteoropata, a celog zivota mi se spava. Rak sam , zavisim od plime i oseke, hiper emotivna besnulja dobrog srca, bez dlake na jeziku.
  Uf, sto je odvratnoooooo imati dlaku na jeziku. I fizički i metaforično. Ko nije imao i ostio i prvo i drugo taj nije ni živeo, nit živi, nit će živeti.
    ŠTA JOŠ?
  Apotekarka pominje broj 6 u ceni nekog leka, a gospodja, malkice šlogirana , kaže-"Jelte, izvinite, znači pola 6 sati je"..ja kažem da optrilike jeste.
      Neka skotina pokušava da ubaci glomazne kutije u nove, male kontejnere postavljene duž Njegoševe. Pokušavam da mu ukažem da je veliki kontejner preko puta. On nemušto zahvaljuje i odlazi. Možda i on udje u kontejner. Dal bi stao uopšte? Jedan naš komšija je udaren u glavu--postao je šašavi klošar, a famislija živi medju stilskim nameštajem, ali on tako cunja..ljudi pojma nemaju da je to jedan savršen gospodin..Kopa po kontejneru, ali ono što on zapravo traži nij etamo...Njegova podsvest zna da je svest poremećena..Da li on u kontejneru traži zalutale dane kada je bio pravi čuburski mangup, kada je boksovao, pa vozio Vespu, pa se onda zaljubio u jednu lepu ženu..Tako nekako.... Svi ga znaju u košiliku i ako ga dira neko "komunalan" taj će isto zavšiti u kontejneru, a komšija gospodin Klošar u svom salonu i sa nogama u lavoru dok na kraju dana jede krompir salatu i barenu kolenicu.
     Ulicom prolazi novinar, voditelj Zoran Baranac i razgovara telefonom. Mašemo jedno drugom u prolazu.
  Bole me leja. Retko. rekli su mi da se grbim sad kad sam , kao, po  njihovom, skoro mršava..ajde, ispraviću se.
  Kako bih sad rado gledala film "Ispravi se, Delfina" sa Nedom Arnerić. I uvek-"Višnju sa Tašmajdana" Ljube Radičevića..I "Zvižduk u 8" bih slušala , a kako Djuza pevaaaaaaa..
Slušam George Michaela. njegov glas je instrument. Rihana je "napravila/kreirala" svoju prvu kolekciju..Plati mala, pa klati ..ništa ti ne vredi..Kanye te šije! Gleda mi se "Pineapple express". DA! kidanje od smeha.
     Dobila sam novu lampu. Svetlo utiče na raspoloženje, pa ću od sutra možda pisati drugačije. ne verujem.

петак, 08. фебруар 2013.

ovo je zakonom zasticen text/ Moje baba tetke.Predratne.

Moje baba tetke nikada u stvari nisu bile nikakve babe. Nisu ni mogle biti jer su duhom do kraja svojih neverovatno zanimljivih života bile duhom-MLADE! A telesno veoma očuvane. Kada se u Beogradu kaže da je neko ili nešto "predratno", misli se na II svetski rat .
   Mamin otac, diplomata Kraljevine imao je dve sestre lepe kao greh. Jedva čekam da postavim slike svoje familije na Fb, jer ta lepota i finoća i ono što je "stari" BEograd, treba da ugleda svetlo dana u javnosti. Za razliku od mnogih , ja se svojim poreklom ponosim i kao sto često umem, volim da naglasim da sam peto koleno Beogradjana. Manjina u sopstvenom gradu. Pa i u Njujorku ljudi počinju da se čude kada im neko kaže da je rodjeni njujorčanin..Ali, Beograd nije NY.
   O tome neki drugi put.
   Dedine sestre, moje baba tetke bile su lepotice sve do kraja života. I isto toliko pametne. Tetka Olga, koja je bila avanturista, bila je lepša..Njen prvi muž iz stare porodice Pavlović, otac mog voljenog ujka Mileta koji je jazz muzičar, faktički je doneo jazz u Beograd..jahao je konje vrane, živeli su na medji 20-tih i 30-tih godina XX veka u Parizu, svirali saksofon...Tetka Olga nosila je čarlston haljine sa perlicama i resama i crne bisere i satenske cipele i svilene(staklene) čarape. Posle su u njen život ušli neki drugi muškarci, takodje moćni, a jedna od njenih velikih ljubavi bio je Radoš Novaković, prvi upravnik "Ateljea 212".
   To je tako u mojoj predratnoj porodici Obradović(mamino devojačko prezime)izgledalo ponekad kao iz knjiga Bore Ćosića i iz još nekih knjiga..A priča o porodici bila bi knjiga već sama po sebi i na meni je obaveza da i o tome napišem knjigu. O istoriji jedne stare beogradske porodice, sa mamine očeve i majčine strane, odnosno moje baka Lule i deda Mileta. Mamina mama, baka Lula, Julijana Knoll devojački, rodjena je na Neimaru i imala je 6 sestara..Posle dolazi i Krunska ulica  i jedna konfiskovana kuća..nacionalizovana. Mnogi od vas verovatno često prodju pored nje.E, tu se posle II sv. rata živelo kao u knjizi bore ćosića "Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji"..Sabili mrzitelji ljude iz 4 stana u jedan. Veliki...Nemci su imali više duha i šlifa u tome. mnogo više.
       Ali, sada o dedinim sestrama Leli i Olgi. NIKADA nisu dozvolile da ih išta poremeti. Bile su dame u svakoj situaciji.. Tetka Olga, o kojoj će reči biti više u nekom od sledećih sećanja, posle je živela u pravoj, kako sam je zvala "pariskoj" garsonjeri u Nušićevoj ulici.Punom neorenesansnog nameštaja, a najviše sam volela stolicu na ljuljanje i...uffffff, rasplakaću se...beli bračni krevet, naručen za nu i radoša i 2 natkasne i budoar.  Garsonjera nije tada bilo ono što se sada smatra garsonjerom=da jedva možete da se okrenete..Bio je to STAN. I normalno je da se broj soba kao u celom svetu broji prema broju spavaćih soba. To je bio jednosoban stan, sa salonom i ... veoma svetao i prostran...Od svojih sam baba-tetaka naučila veoma mnogo. To su saveti koji se ne odaju drugim ženama., sem potomstvu koje treba da nsledi porodične vrednosti.  Dedine sestre, Lela i Olga imale su uvek crvene savršene nokte, beo ten, divnu kosu, najbolju kozmetiku i veš, a noge-kao igračice..I to što sam želela da nasledim od njih i nasledila sam, ali nisam lepa kao one. Tetka Olga bila je nestvarno lepa. Tetka Lela je bila egzotična.. kao Japanka. Volela sam da ih proučavam..Kao mala, igrala bih se u bašti vile na Dedinju, a onda bih prešla preko puta kod tetka Galine. Ona je bila bela Ruskinja, a u njenoj vili bilo je kao u bajci...Trem, stakleni venjak,trščani rekamije, sto i stolice.. mačke, antikviteti na sve strane. Svojstveno je nama koji smo odrasli uz stari nameštaj, slike i antikvitete svh vrsta da to i KORISTIMO. Ako su šoljice za čaj iz doba carske Rusije pilo se i dalje iz njih.. Kao mala, posmatrala sam balet i operu u Narodnom pozorištu kroz - pozorišni dvogled od slonovače....
     Često, mnogi bi, kada udju u stanove i kuće mnogih od nas, prozborili-"Pa, ovo je kao u muzeju"..Naravno, normalno je da se neki predmeti ne koriste jer su zaista veoma stari...ipak, vremenom, jer, tegobno je bilo...pa, da budemo iskreni, mislim da ne postoji kuća i porodica koja nije morala nečeg od svojih predmeta iz starine da se odrekne i da ih proda da bismo ponekad imali, bukvalno-za hranu!..Ostalo je dovoljno..no, to je moja potpuno privatna stvar..ali, priča me vuče...
     Čak imamo i pravi sto za kockanje..antikvitet..naravno. Sa pravom čojom. Mnogi su ga hteli. Dobili ga nisu. Ni čipendal sto, ni alkovn, ni ogledalo rokoko, ni žirandolu, ni............Jedno veme, a sada opet, ako pažljivo gledate, jer siromštvo je veliko, ponovo ćete primetti na Kalenićevoj pijaci da ljudi iznose svoje stare stvari da prodaju da bi mogli da žive....Ako neko misli da mi orobi gajbu-ništa od toga. Miraz će ostati moj.
Ah, da, Bože, tetka Lela, oprosti mi..tetka Lela je obožavala svog supruga,  našeg sjajnog arhitektu koji je projektovao hotel i bazen "Tašmajdan", zgradu SIV-a, stadion "Partizan"i mnoga druga zdanja...Rodila mi je troje dece..Uvek je bila biserno bele kože, na štiklama, savršena dama i domaćica, namazanih noktiju iako je prala sudove..Imala je "ženu"..I moja je baka imala "ženu2, prelepu ciganku Milicu koja je posle otišla u Pariz i moja je mama imala "ženu", našu divnu zusku anu koja nam je kao član porodice i radila je kod nas skoro 40 godina...Sve su te žene imale "žene2, ali su najčešće s njima barabar radile i usmeravale ih.
   U vili na Dedinju stalno se nešto dešavalo..tetka Olga, leptica nad lepoticama, mnogo krupnija od svoje rodjene sestre Lele, u suštini je vodila glavnu reč. Jedna od daljih tetaka , ne smem nikako da napišem baba-tetka, jer ona to nije podnosila, a nikad nije ništa bapsko ni imala u sebi i na sebi, bila je moja Meme-Mira Trailović...to je ta lepota...koja se provlači...
    Možda će se neko zapitati zašto ne pišem o porodici sa očeve strane!? Drugi put..ovo je zanimljivije, a ni ona priča sa tatine strane nije manje gospodska i fina..nemam ja ništa ni protiv seljaka, dapače, volim ih.Seljake sa sela-ratare, farmere..seljačine i nouveaux riche ne mogu da podnesem..neuspele kopije tudjih života koji su na brzinu nešto zgrnuli, podrpali, čuli, pa našli, pa zašli..Smrduckaju, a mirisu na najskuplje parfeme..A znoje se jako često od neke samo njima znane novokomponovane-elitno-turbo.extra-vrh nervoze...sorry, ali ne mogu a da ih ne ošinem u skoro svakom tekstu.     Nije isto kada neko VOLJNO dodje da živi u velikom gradu spreman na sve prepreke i zezalice i lepote koje mu grad može pružiti i kada neko dodje, kao što su to nametnule strašne, ratom izazvane migracije u poslednjih skoro 25 godina..VEĆ. Neko se odlično snadje, a neko ne i onda mrzi taj grad u koji je došao smatrajući da mu GRAD BEOGRAD nije po meri. a taj neko ili neka nije pomeri grada...Teška priča. Znam toliko sjajnih ljudi koji su došli da žive u Beogradu, sa ljubavlju ih je grad prihvatio,a  i oni njega i zato i jesu sada pravi Beogradjani i obogatili su ovaj grad svojim duhom.
      TEKA LELAAAAAAAAAAAA!!!! Toliko žudim ponekad očiju punih suza sećajući se svog divnog života..sećam se kako smo sedeli dok je moj deda Mile, lepši od svakog holivudskog glumca iz 30-tih, zajedno sa mojim jazz ujakom ujka Miletom, sinom tetka Olge, jeo po 15 šampita. takmičili su se ko može više...haha...Na tremu kuće na Dedinju, medju ružama, čulo bi se tanano, jer ona je bila tanana kao trska, ali jaka, lupkanje štikli o parket, pa o kamen, pa o mermer. To je, u velikom stilu, a njoj sasvim prirodno i urodjeno, dolazila tetka Lela sa Blanšom.
     Blanša je bila dobermanka. Izuzetno pametna i opasna.Kada je teča Mihajlo umro, Blanša je spavala sa tetka Lelom u sobi i imala kraljvsko mesto u krevetu...Tetka Lelin najbolji prijatelj...  Volela sam da je šetam, tj, da ona mene šeta, tako što bih joj stavila zglob desne ruke u čeljust i tako bismo cunjale kroz baštu veliku kao manji park. Postoji jedna mnogo smešna fotorafija na kojoj sve žene, jer bilo je leto i nosili su se kratki rukavi, imaju modrice na rukama zbog udaranja neke  vakcine. To ih je sve vakcinisao drugi muž moje mame, moj čika Vlada, opasno dobar lekar i divan čovek, stručnjak za infektivne i tropske bolesti i jedno vreme šef VI odeljenja na klinici za infektivne i tropske bolesti i direktor klinike dugo vremena. Humboltovac. Od njega sam naučila, mada sam inače tako vaspitana, da bolest nije ni greh ni sramota kako to mnogi misle, da se o tome može otvoreno razgovarati i da kod svih doktora treba redovno ići na kontrolu. SIDA nikada nije bila tabu tema u našoj kući, a jos uvek jeste u našem društvu...
Tetka Lela je doživela duboku starost. Na štiklama, naravno! Blanšu nikada nije prebolela kao ni svog supruga arhitektu...
   Eto...crtice iz života...PRAVOG.