U jednom će se trenutku sve promeniti. Život će postati drugačiji za mene. Treba da budem spremna za to..
Sada, sada želim da otputujem i da me nema što duže. Želim da odem najdalje što mogu i ako mogu, Zadržala bih se tamo zauvek. O tom potom. Nije sve za svačije oči, a kamoli uši.Samo moja stvar. Iznenadjenja će uvek biti.
Sećam se kako je bio neki tamo fucking datum i kako sam naišla u Parizu baš tog fucking dana, baš tog fucking jutra na štrajk takstista. Kamo sreće da nije naišao ni autobuščić. Nisam stala u njega.Kamo sreće da se neki dobri čovek nije ponudio da mene i jednog biznismena odveze na aerodrom..Kamo sreće..Jer, ono što je posle usledilo traje do danas, a kraj se mukama ne nazire iako probaju da stalno na raznim televizijama ljudima mažu oči i prave show programe koji se odnose na zaista BOLJU prošlost, a u cilju toga da se skrene pažnja sa užasne stvarnosti i ko zna kakve budućnosti!!!!!..Mnogo pre kraja 80-tih i jebenih devedestih..To je bilo, kapiram da shvatate, pre više od 20 godina..Prvi znaci da treba ići što dalje i odaljavati se odavde što dalje i što duže javili su se mnogo ranije. Trebalo je bolje slušati unutarnji glas. Eh, kaže izreka stara, da mi je tada bila ova pamet i mudrost, a godina 20. Ali, nije!Ne kajem se ni zbog čega..Život mi je podario neverovatne svari, dogadjaje, prijatelje za ceo život, divne roditelje, posao koji volim..Ukratko.I mnogo toga što svaki drugi od nas nije zaslužio..Dobar deo nije. Neki jesu.
Nego, da se vratim u Pariz. Štrajk taksista. Stojim. Avion poleće za sat vremena.Nisam spavala cele noći. Nisam znala gde sam. Rekla sam da mi se j. što ću da zakasnim na avion i trebalo je da zakasnim.Njih dve su me pakovale...zspala sam na podu..gurale su me nogama, a nisam reagovala.Tada, ZNAM, nikada se više u ovo, u O V O ne bih vratila. Mlada, pa mislila, ima vremena i biće bolje. Nemam pojma šta se dešava a Belgrade..Još jedan turoban dan posle mojih mesec dana lunjanja po Parizu/Paris) od Sen Denija(Saint Denis) do Klišija..Od Monmartra(Monmartre) do kuće Žan Pol Sartra(Jean Paul Sartre)..On i Simon De Bovoar nisu zajedno živeli u stanu, već svako za sebe. Pametno. Kažu da je najzdravije spavati sam. Slažem se..Sem kad mi glava ne zaspi na njegovom ramenu, ali to je već velikim delom ispričana priča. Rame, pa rame.
U Parizu, plan je svakog dana bio otprilike ovakav. Lara i ja živele smo zajedno u njenoj pravoj, baš kao iz ljubavnih starinskih romana, pariskoj garsonjeri sa svim pravim pariskim ugodnostima, a to znači i škripavo drvo i stari toalet i malo vlage i niski prozori i PAAAAAARIZ. Na dlanu. Onda se tu nabila i dosadna Ivona. O njoj ne bih zaista.
Ja tu najvoljeniju svetnu haljinu zovem "haljina-Pokret otpora bez otpora".Haljinu u kojoj je sve počelo i koja mi i dan danas daje samopuzdanje i govori mi-"sve možeš, sve možeš"..Haljina je negovana, ali BAŠ NEGOVANA&očuvana. Nema nijedan nabor posle više od 20 godina..Nemam ni ja bore.
Baš tako. Pametne Francuskinje najviše vole haljine na preklop koje se brzo oblače i još brže skidaju, a ne moraju ni da se skidaju. Ispod se često uopšte ne nose čarape, a ako da, onda se nose mrežaste čarape na haltere ili zift crne grilon hulahopke sa byke čizmama ili nekim džombastim štiklama koje ističu nežnost članaka na nogama.Uz takve haljine nosile su se šeširići, pelerine i kaljače-les galoshes/galoše koje su se navlačile preko cipelica kad pada kišica. Rukavi kratki, a naramenice diskretno našivene odispod. Nije bez razloga jedna od najmoćnijih amerikanki i jedna od pravih dama iz Vorholovog društva, žena zgodna, pametna i vidovita na neki način , Dianna Von Furstenberg, baš taj kroj haljine uzela kao pattern/predložak za sve svoje kreacije. Tako sexy da se to zaista ne može opisati. Nije bitno, ali i jeste koliko je haljina koštala, kupljena u butiku "Claudie Pierlott" pored Hala(Les Halles). 500dm se itekako isplatilo i zašto da ne napišem cenu..Malo mi je, malo više mi je, ma poptuno mi je preko glave fantaziranje o tome kako vas sranje od 20 evra može služiti godinama.Ali, uvek ima izuzetaka.
Lepo narod kaže da ko hoće nešto očigledno vredno ako može treba da plati i sve što sam debelo, i realno isplativo iako skupo platila ili što je neko drugi debelo platio-više se nego isplatilo!Tih godina je vladao tihi egzistencijalistički minimalizam.
Nosile smo crne rolke i crne 501 Levi's, les botinnes noir pour le soir et pour la nuit, a la YSL zenske smokinge, crne strukirane kaputiće. Preko dana sam nosila crne cipele kao muške na šnir. Džombaste, ali kao moksine. Sa debelom gumom dole ili na šni. Nešto izmedju spenserica i Caterpillar shoes.
Bodiji su bili obavezni. I "Woolford" hulahopke, crne, zift crne, sjajne, sa 1234560875432%likre i vidljivim šavom pozadi. Cipele na štiklu "Freelance". Skupe, trajnog karaktera. Kupila sam prvog dana jedne kao Mini Maus i bile su tres sexy.S platformom. Od zmijske kože. Kako kaže moja mila and draga, genijalnih često misli Biljana Srbljanović- moraju se svi ti mrtvi reptili reinkarnirati na našim nogama.
Dogovor je bio, pošto je Larissa morala na predavanja i da završava još neka posla, a dotična dosadna Ivona koja se bukvalno nametnula da se tada nabije u stan, mada smo bile spremne da je degažiramo ispod prvog mosta, takodje je išla na les lectures..Ivoni nismo namerno dale ključ. Cvrc.Morala je da zavisi od nas i vozale smo je kako smo stigle.Samo je jednog dana došla s koferom na vrata i zaplakala se..Pomislih da ja ostajem mesec, mesc ipo, a da će Lara morati posle sama da je ispraši.
Kao osoba koja rekoh, ume i voli da sama istražuje teren, nevidjeno sam uživala u pohodima po Saint Deniju, Klišiju(fucking srpski padezi, a na francuskom transkripcijom napisano ime u padežu=haos) i onom čuvenom iz filma delu grada, opasnom, poznatom iz "La hainne"/mržnja.
Rive Gauche. Muzej moderne umetnosti. Musee D'Orssay. Panteon, L'Opera, L'Arc de Triomphe, Etoille, Les Champs Elisees, Les Champs de Mars...Sećam se da smo se nalazile u čuvenom jednom kafeu gde je bila najlepša caffee cremme. U prva dva dana kupila sam sve što sam želela. Prvog sam dana potrošila soma maraka. Drugog isto. Od trećeg dana ništa više nisam kupovala sem hranu, vodu u flaši od koje se zaista mršavi, vozile smo se taxijem, jele p0onekad u restoranima, nekad samo voće i kafu, nekad bukvalno ništa. Kupile ganju za 200DM. Izlazile smo u "Le comptoire" i u"Les Bainnes douches"Zaista stara parna i na sve ostale načine javna kupatila , pretvorena u jednu od najpoznatijih diskoteka na svetu. Na vratima je stajala krupna lezbejka plave kose i uvek bi rukom preko njih bukvalno 234-ro pokazala na nas.
Tamo sam videla Sila i Grace Jouns.Bilo ih je još mnogo poznatih, ali do jednog momenta ljude vidiš, posle gledaš da ne padneš. I DJUSKAAAAAŠ! Tamo su zaista bile orgije ponekad. Tamo sam upoznala šta je prava čokolada . To je boja plavog čelika koja se sjaji u zoru okupana prvom svetlošću dok boja moje kože izgleda kao sneg. Lepota razlike. Pitao me je da li sam mu zanimljiva i da li sam s njim zato što je čokoladne boje kože.
"NE, s tobom sam zato što mi se TI svidjaš, a boja tvoje kože te čini-tobom isto koliko i moja-mene"..Onda sam mu ispričala da belina nije uvek "vrlina" i da me gnjave celog života zašto sam taaaaaako bela. Tako smo rodjeni. Posle sam htela Anthonya da dovedem u Beograd, ali desila se revolucija. Cvrc.
Sedela sam nekad u muzejima samo ispred jedne slike satima.Nije bila mona lisa u pitanju..ona se nalazi u sali prvoj s desna, manja je mnogo nego što ljudi očekuju, pod staklom je, dosta visoko i to je to.ISTA je kao na razglednicama i reprodukcijama, a bolje se vidi u knjigama nego ovako.. S tim što je fantastičan osećaj uvek kada sam pored dela jednog od najvećih majstora, svesna da čak mogu i da dodirnem ono što je i on dodirivao. a storije o mona lisinim falsifikatima su dosadne i prevazidjene..Ne možete da obidjete ceo Louvre za jedan dan, niti se to može nazvati gledanjem dela u muzeju.Ni jedan se muzej tako ne obilazi, a ako imate samo nekoliko sati, prošetajte kroz sale i usredsredite se na nekoliko dela koja zaista želite da pamtite zauvek. Moj deda Mile, predratni diplomata i veliki poznavalac umetnosti i antikvitet. Za prvu ekranizovanu "Gospodju ministarku" nabavio je antikvarni nameštaj i sve originalno iz epohe, od šustikli do čaša , vaza i traka za zavese! Deda je u svojim pohodima u Parizu provodio svakog dana mesecima po 2 sata u Luvru....Ah, da. Muzej za jedan dan?To je samo ulazak-izlazak i tek da se kaže da ste bili tamo, a kao da maltene niste.I zaista prijateljski savetujem da ako negde boravite samo nekoliko dana, u nekom straom gradu ili u space metropili kao što je hong kong - ostavite muzeje za neki drugi put. Osetite puls tog grada. gledajte ljude, ulice, fasade, podignite pogled! Uživajte u parkovima, sedite u kafe iz koga se vidi ceo trg, šetajte dok vas noge ne izdaju. Dremajte u metrpoou. Ja sam tako blaženo odspavala na klupi nekoliko sati u katedrali Notre Damme.Sate i sate sam skoro svakog drugog dana provodila u muzejima tačno znajući šta želim da gledam, da bih to i zapamtila. Kada sam videla celu tavanicu koju je oslikao Raoul Duffy za otvaranje Pariskog metroa ostala sam očarana. Obožavam secesiju i l'art deco. Lujeve. Konstruktiviste. Drevnu Grčku i Rim.Ampir stil stvoren za vreme Napoleonovih osvajanja u Egiptu. Tada je u Pariz donet OBELISK!
Želim čim opet otputujem u Italiju da gledam dela Paula Uccella.Konje. I to sam satima posmatrala.A nije da nisam grickala jednu mini sicilijansku kobaju u Panteonu u Rimu. Italija zavredjuje jednu drugu i dugu priču. Mnogo priča.I da opet grlim stubove u Hadrijanovim termama. I da vidim obrise kamelhara Marlona Branda u parku Borghese. Tamo je Paulina Borghese. Pallaco Borghese. Leži na postamentu/rekamijeu. Paulina.
A PARIS est Saint Denis. Zaputimo se nas tri jednog sunčanog prepodneva.... Potom smo ustajale zbog izlazaka sve kasnije i kasnije dok to nije došlo do 17h popodne. Dakle, kretosmo da za 200DM kupimo ganju od Marokanaca/Pakistanaca..raznih-anaca i Arapa, magupa i baraba. Mnogi ćute i samo šište zubima ili zvižduću da se ne bi odali odakle su i da ne znaju francuski.
Stoje oni. Gledaju nas. Gledamo mi njih.
Gledaju oni nas i cvrče, gledamo mi njih kroz cvikere za sunce. Slatke.
Koja da im pridje?! Zna se. Moi.Sunce je tako blistalo. U pozadini je Le Moulin Rouge ostao iza nas......Tu i tamo promakla bi neka visprena ženska koja vešto trguje svojim telom ili travestit koji leti na štiklama. Zgodniji od Naomi C.
Njih otprilike šestorica stoje. Cvrče i šište i dalje. Tamni su..Tamni kad kažem ne mislim na kožu, nego na neku tamu u njima. U isto vreme bi nas i utepali, možda silovali, možda..Ne znam. Pitam-"Hi, guys..Sigurna sam da neko od Vas ima nešto što meni treba".Vadim cigaretu, palim je i ispuštam dim. Bacam cigaretu na zemlju. Na kaldrmu.
Mirni su i dalje.Mirna i ja..To sam isto uradila na Siciliji mnogo, mnogo godina kasnije..To je za neku drugu priču...........
Pitam ko želi da zaradi 200 maraka, kažem da nemam veze sa policijom i da samo želim da se dobro zezam sa drugaricama.
Počinju da se smeškaju..Ove dve pozadi ne mogu da veruju. Jedan istupa i kaže da ima sve kod kuće, eto, baš u onom delu grada iz "La hainne" i da moramo da idemo metroom. Taxi do tamo zaista bi bio skup. Kažem mu da je to OK i da ako hoće da idemo sa njim mora da mi da svoja dokumenta kao zalog jer inače nećemo, a onda ništa od njegove zarade. Na 200 DM ganje, njegova je zarada, treća ruka, sigurno 30%. A 30% od 200DM je 63DM. Isplati se.I da je 10Dm, Njemu se isplatilo. Dan hrane=dan života.
Dao mi je boravišnu dozvolu u ruke očiju punih molbe da mu ih ne uzmem. Dao mi je i ličnu kartu. Dao mi je i pasoš svoje tužne daleke zemlje..Ufff..Uzimam nečiji život u ruke i idemo u metro. Ulazimo u voz i on stoji 2 metra od nas. Mi ga više ne gledamo. On povremeno gleda nas. Pare su isto kod mene. Dok god je SVE to kod mene, nema frke.
Stižemo.
Nedelja je i skoro nigde nam žive duše. Odlazi i donosi nešto zašta se kasnije ispostavilo da je najbolje na svetu. MELEM.On ne zna da smo i mi iz jedna problematične zemlje. Misli da smo iz Italije.
Čim se vratio, dala sam mu dokumenta, 200DM i još 10 maraka. Svojih. Njih dve nisu ni znale.
Oči su bile pune suza i njemu i meni.
Da razbijem ovaj tužni trenutak reći ću vam da sam posle ručka u nekom feleričnom korejskom restoranu, pojela neko sranje sa začinom koji nije ni bio ljut, ali sam od njega dobila svoje prvo lupanje srca. Ušla lepo u apoteku i rekla kakav je bio sled stvari. Apotekarka mi je izmerila pritisak, dala magic pill i rekla da idem da spavam.Spavala sam 17 sati, tako da taman više do tog kobnog dolaska a Belgrade nisam više ni spavala..Maaaalo.
E, šta ti je život.
Fabrička traka. Samo zavisi da li ćete izbrati da stojite kao robot pored nje i kao bez mozga, baš kao u Čaplinovim filmovima koji su se borili protiv bede i propasti radničke klase u Americi dvadesetih, pa i velikog bankrota, jer ljudi su jeli jednu jabuku dnevno..Da li ćete izabrati da budete na traci ili prozvod na traci.;....npr.-CHANEL No5..Da li ćete biti onaj koji kontroliše radnike ili baš vlasnik fabrike!? Zavisi i od sudbine i od nas.
Neki mi je neznanac napisao kako mu je čudan moj tok misli. Pa, naravno da mu je čudan kad u glavi gajim bezbroj sećanja kristalno jasnih, kad se zabavljam time šta će mi doneti sledeća asocijacija, kada zaista slušam sve više svoju skoro nepogrešivu intuiciju i kad imam fotografsko pamćenje.
Kliši. Liči mi ta pomalo ogoljena avenija na proširenu verziju Krunske ulice, ali sa većim zgradama i vilama. Tog je dana bilo tmurno vreme i zamišljala sam da idem kod Henrija Milera da mu se podam. Da me crta. Jedan slikar me je tačno na Place Vendome pitao da mu budem model i zeznula sam se što sam prvo odbila dobro plaćen posao.Nasmešila sam se čiki s bradom i rekla da ne bih i otišla pola ulice dalje. Starinski. Bila sam jako mlada, pa me je bilo stid da se skinem gola pred nepoznatim čovekom..A onda pomislih-"koja si ti budala da u Parizu nemaš hrabrosti da poziraš slikaru" i uradila sam to. Okrenula sam se i potrčala za čovekom, a on je da bi me ubedio i otklonio neki moj mali strah, izvadio beležnicu sa krokijima iz džepa i tamo sam videla - sebe..Devojke kao ja..3 dana sam išla folirajući drugarice da idem kobajagi na Ajfelovu kulu koja me inače uopšte nikada nije ni zanimala.Kao, idem s Čokolada Anthonyjem da jedemo u restoranu na vrhu Ajfelove kule..Vidi se u James Bondu taj restoran.U hotel "George V" svraćala sam da bih piškila. Uz žurno američki naglašeno "Bonjour" . ETO. Na Siciliji sam mafiozama objašnjavaal da nisam bogata, a oni su me pitali, jer, imali su jedan fenomenalan butik , pa kako to da onda odjednom kupujem 3 kaputa za 1200 evra..Objasnila sam im kako to a noi funkcioniše. Oni su sve vreme, braća blizanci u listerskim odelima vrteli glavom i govorili-"Ma cosi,ma cosi...non e vero..non e posibile..che ...ma dai..bella..cosi..?"
3 dana razgovarala sam dok sam pozirala sa tim divnim gospodinom, starog kova slikarem i zaturila negde zauvek njegov telefon i adresu. Kao u nekom romanu. A da me ubijete, ne bih znala gde mu je atelje,a verovatno ni on više nije živ. Slikao je klasično. Skica ugljenom. Pa ulje. Zaradila sam bila 400 dm. Zbog beline. Rekao je da takav sjaj koze i takvu senku decenijama video nije. Možda je lagio, ali taj kompliment bio je tako romantičan.
PARISKI...............
Sada, sada želim da otputujem i da me nema što duže. Želim da odem najdalje što mogu i ako mogu, Zadržala bih se tamo zauvek. O tom potom. Nije sve za svačije oči, a kamoli uši.Samo moja stvar. Iznenadjenja će uvek biti.
Sećam se kako je bio neki tamo fucking datum i kako sam naišla u Parizu baš tog fucking dana, baš tog fucking jutra na štrajk takstista. Kamo sreće da nije naišao ni autobuščić. Nisam stala u njega.Kamo sreće da se neki dobri čovek nije ponudio da mene i jednog biznismena odveze na aerodrom..Kamo sreće..Jer, ono što je posle usledilo traje do danas, a kraj se mukama ne nazire iako probaju da stalno na raznim televizijama ljudima mažu oči i prave show programe koji se odnose na zaista BOLJU prošlost, a u cilju toga da se skrene pažnja sa užasne stvarnosti i ko zna kakve budućnosti!!!!!..Mnogo pre kraja 80-tih i jebenih devedestih..To je bilo, kapiram da shvatate, pre više od 20 godina..Prvi znaci da treba ići što dalje i odaljavati se odavde što dalje i što duže javili su se mnogo ranije. Trebalo je bolje slušati unutarnji glas. Eh, kaže izreka stara, da mi je tada bila ova pamet i mudrost, a godina 20. Ali, nije!Ne kajem se ni zbog čega..Život mi je podario neverovatne svari, dogadjaje, prijatelje za ceo život, divne roditelje, posao koji volim..Ukratko.I mnogo toga što svaki drugi od nas nije zaslužio..Dobar deo nije. Neki jesu.
Nego, da se vratim u Pariz. Štrajk taksista. Stojim. Avion poleće za sat vremena.Nisam spavala cele noći. Nisam znala gde sam. Rekla sam da mi se j. što ću da zakasnim na avion i trebalo je da zakasnim.Njih dve su me pakovale...zspala sam na podu..gurale su me nogama, a nisam reagovala.Tada, ZNAM, nikada se više u ovo, u O V O ne bih vratila. Mlada, pa mislila, ima vremena i biće bolje. Nemam pojma šta se dešava a Belgrade..Još jedan turoban dan posle mojih mesec dana lunjanja po Parizu/Paris) od Sen Denija(Saint Denis) do Klišija..Od Monmartra(Monmartre) do kuće Žan Pol Sartra(Jean Paul Sartre)..On i Simon De Bovoar nisu zajedno živeli u stanu, već svako za sebe. Pametno. Kažu da je najzdravije spavati sam. Slažem se..Sem kad mi glava ne zaspi na njegovom ramenu, ali to je već velikim delom ispričana priča. Rame, pa rame.
U Parizu, plan je svakog dana bio otprilike ovakav. Lara i ja živele smo zajedno u njenoj pravoj, baš kao iz ljubavnih starinskih romana, pariskoj garsonjeri sa svim pravim pariskim ugodnostima, a to znači i škripavo drvo i stari toalet i malo vlage i niski prozori i PAAAAAARIZ. Na dlanu. Onda se tu nabila i dosadna Ivona. O njoj ne bih zaista.
Volim i umem da budem sama. Obožavam da cunjam. Volim da se svesno izgubim u nekom gradu i da se onda vrtim idući napred, levo, desno, poprečno, unazad, uzbrdo, nizbdo, stepenice..gore..dole..Groblje Monmartr(Cimetiere de Monmartre). Slavi lepotu života i simfoniju smrti. Skoro da sam poželela da odmah budem mrtva kada sam kročila na groblje kao iz bajke. Sedela sam malo i obilazila grobove poznatih ljudi. To groblje podseća na Novo groblje, ali je manje, uredjenije, mnogo manje, i ima reda. Zapuštene grobnice čuvaju ostali i ljudi sa groblja. U stvari, tamo zapuštenih grobnica ni nema!Tamo je sahranjen Saša(Sacha Disstel) Distel. Groblja su romantična i idilična za ljubavne sastanke i za duvanje jointa i ljubljenje. Na minusu dok vam škripi sneg pod čizmama.
Da se vratim na to kobno jutro. Noć pre toga nisam ni spavala. Bila sam u stanu kod dečka Amerikanca, stjuarta/persera boje tople čokolade koji se zove Anthony ZB. Smith. Stanovao je u neverovatnom stanu na Bulevaru Champs de Mars. Dok smo išli kod njega belim Mercedesom, ljubili smo se u tom taksiju tačno na mestu gde je mnogo godina kasnije poginula Lady Diana. Kupio mi je nejlepšu haljinu od svih koje imam i onu koju najviše volim. Teget sa plavim, plavičastim i belim laticama , dužine Chanel ,a na preklop. U taxiju smo bili još bezobrazniji nego što je samo ljubiti se..Ali, pariski su taksisti navikli na sve. Stan je bio ogroman. Sa visokim, širokim i niskim prozorima, zapravo staklenim zidovima..Palata. Ogroman stari klavir. Barokne fotelje. Rokoko ogledalo, pa biću iskrena, ovo moje kod kuće je muzejski primerak za ono kod Anthonyja i veće je, raskošnije..moje je od dadvnina, nasledjeno, voljeno, čuvano, obožavano..Naše rokoko ogledalo preživelo je više od 5 ratova i nekoliko vekova. U Parizu, chez Anthony, na sve strane figurine decaka koji u zlatom premazanim ručicama drže južno voće, tapiserije na zidovima, ogledala šlifovana. Ampir stil u jednoj sobi sa stubovima i pilastrima ugradjenim u stanu od početka..Visoka tavanica 4 metra, kupatilo sa 2 bidea, kadom u kojoj su se kupali i 1928, najmoderniji štenderi za odeću, devojačke sobe pretvorene u mračnu komoru za fotografije, još jedno kupatilo samo sa wc-om, znači-toalet...Štukatura u bojama roze, svetlo plavom i tirkiz zelenom, bela.Porcelan, jedna glava malog amora sa neke grčke skulpture..Slike majstora iz pariskih kafea izmedju 2 rata.. stari filski plakati. Šetajući se po tom ogromnom prostoru mnogo puta sve sam napamet zapamtila. anthony je kao i ja bosio kaubojski šešir, bajkerske crne ili kaubijske čizme. Obožavao je crne CK kašmirske džempere i obične rastegljene t-shirts kao Lenny Krawitz, uzani jeans ili kožne pantalone..Mundir L'appartement..Soba iz koje se ulazi u sledeću, pa u sledeću, pa jedna levo, jedna desno, pa sledeća.Bio je to l'appartement njegove starije ljubavnice koja je možda i bila tih noći bar jednom možda u nekoj od soba, ali niti je ona meni smetala, niti ja njoj. Priželjkivala sam u stvari da se sretenemo..Svuda su bile fotografije, slike, lampe, pepeljare..razne stvari sa svih strana sveta....I tako redom. Stara kuća i na svakom spratu po jedan l'appartement, a dole monssieur koji vodi računa ko dolazi i ko odlazi i vrlo je učtiv, a čuva i poštu. Mene je simpatisao i uvek mi je zvao baš beli Mercedes. Pitao me je zašto uvek želim samo taj, a ja sam mu odgovorila da je mnogo godina pre toga, jedna žena zvana Milica, lepa kao boginja, otišla sa svojim Belim Borom u Pariz. Razvili su krojački biznis i stalno je Milica, koja je inače radila u kući kod moje baka Lule, govorila-"Hajde Lulo i ti sa nama u Pariz, pa da mesiš onu tvoju tortu od oraja, pa da se samo od nje obogatimo". I bila je Milica u pravu. Apsolutno. Ne treba se bre ko slepac vezivati za jednu teritoriju, jedan kafić, jedno drvo i banderu. Ajmo drugačije iako smo navikli ovako. A h..ledjaaa...Ovo je deseti sat danas za compom. Previše.Ja tu najvoljeniju svetnu haljinu zovem "haljina-Pokret otpora bez otpora".Haljinu u kojoj je sve počelo i koja mi i dan danas daje samopuzdanje i govori mi-"sve možeš, sve možeš"..Haljina je negovana, ali BAŠ NEGOVANA&očuvana. Nema nijedan nabor posle više od 20 godina..Nemam ni ja bore.
Baš tako. Pametne Francuskinje najviše vole haljine na preklop koje se brzo oblače i još brže skidaju, a ne moraju ni da se skidaju. Ispod se često uopšte ne nose čarape, a ako da, onda se nose mrežaste čarape na haltere ili zift crne grilon hulahopke sa byke čizmama ili nekim džombastim štiklama koje ističu nežnost članaka na nogama.Uz takve haljine nosile su se šeširići, pelerine i kaljače-les galoshes/galoše koje su se navlačile preko cipelica kad pada kišica. Rukavi kratki, a naramenice diskretno našivene odispod. Nije bez razloga jedna od najmoćnijih amerikanki i jedna od pravih dama iz Vorholovog društva, žena zgodna, pametna i vidovita na neki način , Dianna Von Furstenberg, baš taj kroj haljine uzela kao pattern/predložak za sve svoje kreacije. Tako sexy da se to zaista ne može opisati. Nije bitno, ali i jeste koliko je haljina koštala, kupljena u butiku "Claudie Pierlott" pored Hala(Les Halles). 500dm se itekako isplatilo i zašto da ne napišem cenu..Malo mi je, malo više mi je, ma poptuno mi je preko glave fantaziranje o tome kako vas sranje od 20 evra može služiti godinama.Ali, uvek ima izuzetaka.
Lepo narod kaže da ko hoće nešto očigledno vredno ako može treba da plati i sve što sam debelo, i realno isplativo iako skupo platila ili što je neko drugi debelo platio-više se nego isplatilo!Tih godina je vladao tihi egzistencijalistički minimalizam.
Nosile smo crne rolke i crne 501 Levi's, les botinnes noir pour le soir et pour la nuit, a la YSL zenske smokinge, crne strukirane kaputiće. Preko dana sam nosila crne cipele kao muške na šnir. Džombaste, ali kao moksine. Sa debelom gumom dole ili na šni. Nešto izmedju spenserica i Caterpillar shoes.
Bodiji su bili obavezni. I "Woolford" hulahopke, crne, zift crne, sjajne, sa 1234560875432%likre i vidljivim šavom pozadi. Cipele na štiklu "Freelance". Skupe, trajnog karaktera. Kupila sam prvog dana jedne kao Mini Maus i bile su tres sexy.S platformom. Od zmijske kože. Kako kaže moja mila and draga, genijalnih često misli Biljana Srbljanović- moraju se svi ti mrtvi reptili reinkarnirati na našim nogama.
Dogovor je bio, pošto je Larissa morala na predavanja i da završava još neka posla, a dotična dosadna Ivona koja se bukvalno nametnula da se tada nabije u stan, mada smo bile spremne da je degažiramo ispod prvog mosta, takodje je išla na les lectures..Ivoni nismo namerno dale ključ. Cvrc.Morala je da zavisi od nas i vozale smo je kako smo stigle.Samo je jednog dana došla s koferom na vrata i zaplakala se..Pomislih da ja ostajem mesec, mesc ipo, a da će Lara morati posle sama da je ispraši.
Kao osoba koja rekoh, ume i voli da sama istražuje teren, nevidjeno sam uživala u pohodima po Saint Deniju, Klišiju(fucking srpski padezi, a na francuskom transkripcijom napisano ime u padežu=haos) i onom čuvenom iz filma delu grada, opasnom, poznatom iz "La hainne"/mržnja.
Rive Gauche. Muzej moderne umetnosti. Musee D'Orssay. Panteon, L'Opera, L'Arc de Triomphe, Etoille, Les Champs Elisees, Les Champs de Mars...Sećam se da smo se nalazile u čuvenom jednom kafeu gde je bila najlepša caffee cremme. U prva dva dana kupila sam sve što sam želela. Prvog sam dana potrošila soma maraka. Drugog isto. Od trećeg dana ništa više nisam kupovala sem hranu, vodu u flaši od koje se zaista mršavi, vozile smo se taxijem, jele p0onekad u restoranima, nekad samo voće i kafu, nekad bukvalno ništa. Kupile ganju za 200DM. Izlazile smo u "Le comptoire" i u"Les Bainnes douches"Zaista stara parna i na sve ostale načine javna kupatila , pretvorena u jednu od najpoznatijih diskoteka na svetu. Na vratima je stajala krupna lezbejka plave kose i uvek bi rukom preko njih bukvalno 234-ro pokazala na nas.
Tamo sam videla Sila i Grace Jouns.Bilo ih je još mnogo poznatih, ali do jednog momenta ljude vidiš, posle gledaš da ne padneš. I DJUSKAAAAAŠ! Tamo su zaista bile orgije ponekad. Tamo sam upoznala šta je prava čokolada . To je boja plavog čelika koja se sjaji u zoru okupana prvom svetlošću dok boja moje kože izgleda kao sneg. Lepota razlike. Pitao me je da li sam mu zanimljiva i da li sam s njim zato što je čokoladne boje kože.
"NE, s tobom sam zato što mi se TI svidjaš, a boja tvoje kože te čini-tobom isto koliko i moja-mene"..Onda sam mu ispričala da belina nije uvek "vrlina" i da me gnjave celog života zašto sam taaaaaako bela. Tako smo rodjeni. Posle sam htela Anthonya da dovedem u Beograd, ali desila se revolucija. Cvrc.
Sedela sam nekad u muzejima samo ispred jedne slike satima.Nije bila mona lisa u pitanju..ona se nalazi u sali prvoj s desna, manja je mnogo nego što ljudi očekuju, pod staklom je, dosta visoko i to je to.ISTA je kao na razglednicama i reprodukcijama, a bolje se vidi u knjigama nego ovako.. S tim što je fantastičan osećaj uvek kada sam pored dela jednog od najvećih majstora, svesna da čak mogu i da dodirnem ono što je i on dodirivao. a storije o mona lisinim falsifikatima su dosadne i prevazidjene..Ne možete da obidjete ceo Louvre za jedan dan, niti se to može nazvati gledanjem dela u muzeju.Ni jedan se muzej tako ne obilazi, a ako imate samo nekoliko sati, prošetajte kroz sale i usredsredite se na nekoliko dela koja zaista želite da pamtite zauvek. Moj deda Mile, predratni diplomata i veliki poznavalac umetnosti i antikvitet. Za prvu ekranizovanu "Gospodju ministarku" nabavio je antikvarni nameštaj i sve originalno iz epohe, od šustikli do čaša , vaza i traka za zavese! Deda je u svojim pohodima u Parizu provodio svakog dana mesecima po 2 sata u Luvru....Ah, da. Muzej za jedan dan?To je samo ulazak-izlazak i tek da se kaže da ste bili tamo, a kao da maltene niste.I zaista prijateljski savetujem da ako negde boravite samo nekoliko dana, u nekom straom gradu ili u space metropili kao što je hong kong - ostavite muzeje za neki drugi put. Osetite puls tog grada. gledajte ljude, ulice, fasade, podignite pogled! Uživajte u parkovima, sedite u kafe iz koga se vidi ceo trg, šetajte dok vas noge ne izdaju. Dremajte u metrpoou. Ja sam tako blaženo odspavala na klupi nekoliko sati u katedrali Notre Damme.Sate i sate sam skoro svakog drugog dana provodila u muzejima tačno znajući šta želim da gledam, da bih to i zapamtila. Kada sam videla celu tavanicu koju je oslikao Raoul Duffy za otvaranje Pariskog metroa ostala sam očarana. Obožavam secesiju i l'art deco. Lujeve. Konstruktiviste. Drevnu Grčku i Rim.Ampir stil stvoren za vreme Napoleonovih osvajanja u Egiptu. Tada je u Pariz donet OBELISK!
Želim čim opet otputujem u Italiju da gledam dela Paula Uccella.Konje. I to sam satima posmatrala.A nije da nisam grickala jednu mini sicilijansku kobaju u Panteonu u Rimu. Italija zavredjuje jednu drugu i dugu priču. Mnogo priča.I da opet grlim stubove u Hadrijanovim termama. I da vidim obrise kamelhara Marlona Branda u parku Borghese. Tamo je Paulina Borghese. Pallaco Borghese. Leži na postamentu/rekamijeu. Paulina.
A PARIS est Saint Denis. Zaputimo se nas tri jednog sunčanog prepodneva.... Potom smo ustajale zbog izlazaka sve kasnije i kasnije dok to nije došlo do 17h popodne. Dakle, kretosmo da za 200DM kupimo ganju od Marokanaca/Pakistanaca..raznih-anaca i Arapa, magupa i baraba. Mnogi ćute i samo šište zubima ili zvižduću da se ne bi odali odakle su i da ne znaju francuski.
Stoje oni. Gledaju nas. Gledamo mi njih.
Gledaju oni nas i cvrče, gledamo mi njih kroz cvikere za sunce. Slatke.
Koja da im pridje?! Zna se. Moi.Sunce je tako blistalo. U pozadini je Le Moulin Rouge ostao iza nas......Tu i tamo promakla bi neka visprena ženska koja vešto trguje svojim telom ili travestit koji leti na štiklama. Zgodniji od Naomi C.
Njih otprilike šestorica stoje. Cvrče i šište i dalje. Tamni su..Tamni kad kažem ne mislim na kožu, nego na neku tamu u njima. U isto vreme bi nas i utepali, možda silovali, možda..Ne znam. Pitam-"Hi, guys..Sigurna sam da neko od Vas ima nešto što meni treba".Vadim cigaretu, palim je i ispuštam dim. Bacam cigaretu na zemlju. Na kaldrmu.
Mirni su i dalje.Mirna i ja..To sam isto uradila na Siciliji mnogo, mnogo godina kasnije..To je za neku drugu priču...........
Pitam ko želi da zaradi 200 maraka, kažem da nemam veze sa policijom i da samo želim da se dobro zezam sa drugaricama.
Počinju da se smeškaju..Ove dve pozadi ne mogu da veruju. Jedan istupa i kaže da ima sve kod kuće, eto, baš u onom delu grada iz "La hainne" i da moramo da idemo metroom. Taxi do tamo zaista bi bio skup. Kažem mu da je to OK i da ako hoće da idemo sa njim mora da mi da svoja dokumenta kao zalog jer inače nećemo, a onda ništa od njegove zarade. Na 200 DM ganje, njegova je zarada, treća ruka, sigurno 30%. A 30% od 200DM je 63DM. Isplati se.I da je 10Dm, Njemu se isplatilo. Dan hrane=dan života.
Dao mi je boravišnu dozvolu u ruke očiju punih molbe da mu ih ne uzmem. Dao mi je i ličnu kartu. Dao mi je i pasoš svoje tužne daleke zemlje..Ufff..Uzimam nečiji život u ruke i idemo u metro. Ulazimo u voz i on stoji 2 metra od nas. Mi ga više ne gledamo. On povremeno gleda nas. Pare su isto kod mene. Dok god je SVE to kod mene, nema frke.
Stižemo.
Nedelja je i skoro nigde nam žive duše. Odlazi i donosi nešto zašta se kasnije ispostavilo da je najbolje na svetu. MELEM.On ne zna da smo i mi iz jedna problematične zemlje. Misli da smo iz Italije.
Čim se vratio, dala sam mu dokumenta, 200DM i još 10 maraka. Svojih. Njih dve nisu ni znale.
Oči su bile pune suza i njemu i meni.
Da razbijem ovaj tužni trenutak reći ću vam da sam posle ručka u nekom feleričnom korejskom restoranu, pojela neko sranje sa začinom koji nije ni bio ljut, ali sam od njega dobila svoje prvo lupanje srca. Ušla lepo u apoteku i rekla kakav je bio sled stvari. Apotekarka mi je izmerila pritisak, dala magic pill i rekla da idem da spavam.Spavala sam 17 sati, tako da taman više do tog kobnog dolaska a Belgrade nisam više ni spavala..Maaaalo.
E, šta ti je život.
Fabrička traka. Samo zavisi da li ćete izbrati da stojite kao robot pored nje i kao bez mozga, baš kao u Čaplinovim filmovima koji su se borili protiv bede i propasti radničke klase u Americi dvadesetih, pa i velikog bankrota, jer ljudi su jeli jednu jabuku dnevno..Da li ćete izabrati da budete na traci ili prozvod na traci.;....npr.-CHANEL No5..Da li ćete biti onaj koji kontroliše radnike ili baš vlasnik fabrike!? Zavisi i od sudbine i od nas.
Neki mi je neznanac napisao kako mu je čudan moj tok misli. Pa, naravno da mu je čudan kad u glavi gajim bezbroj sećanja kristalno jasnih, kad se zabavljam time šta će mi doneti sledeća asocijacija, kada zaista slušam sve više svoju skoro nepogrešivu intuiciju i kad imam fotografsko pamćenje.
Kliši. Liči mi ta pomalo ogoljena avenija na proširenu verziju Krunske ulice, ali sa većim zgradama i vilama. Tog je dana bilo tmurno vreme i zamišljala sam da idem kod Henrija Milera da mu se podam. Da me crta. Jedan slikar me je tačno na Place Vendome pitao da mu budem model i zeznula sam se što sam prvo odbila dobro plaćen posao.Nasmešila sam se čiki s bradom i rekla da ne bih i otišla pola ulice dalje. Starinski. Bila sam jako mlada, pa me je bilo stid da se skinem gola pred nepoznatim čovekom..A onda pomislih-"koja si ti budala da u Parizu nemaš hrabrosti da poziraš slikaru" i uradila sam to. Okrenula sam se i potrčala za čovekom, a on je da bi me ubedio i otklonio neki moj mali strah, izvadio beležnicu sa krokijima iz džepa i tamo sam videla - sebe..Devojke kao ja..3 dana sam išla folirajući drugarice da idem kobajagi na Ajfelovu kulu koja me inače uopšte nikada nije ni zanimala.Kao, idem s Čokolada Anthonyjem da jedemo u restoranu na vrhu Ajfelove kule..Vidi se u James Bondu taj restoran.U hotel "George V" svraćala sam da bih piškila. Uz žurno američki naglašeno "Bonjour" . ETO. Na Siciliji sam mafiozama objašnjavaal da nisam bogata, a oni su me pitali, jer, imali su jedan fenomenalan butik , pa kako to da onda odjednom kupujem 3 kaputa za 1200 evra..Objasnila sam im kako to a noi funkcioniše. Oni su sve vreme, braća blizanci u listerskim odelima vrteli glavom i govorili-"Ma cosi,ma cosi...non e vero..non e posibile..che ...ma dai..bella..cosi..?"
3 dana razgovarala sam dok sam pozirala sa tim divnim gospodinom, starog kova slikarem i zaturila negde zauvek njegov telefon i adresu. Kao u nekom romanu. A da me ubijete, ne bih znala gde mu je atelje,a verovatno ni on više nije živ. Slikao je klasično. Skica ugljenom. Pa ulje. Zaradila sam bila 400 dm. Zbog beline. Rekao je da takav sjaj koze i takvu senku decenijama video nije. Možda je lagio, ali taj kompliment bio je tako romantičan.
PARISKI...............
