Nisam blog pisala skoro duže od mesec dana..Pisala sam nešto za sebe..za knjigu..PRAVU KNJIGU! Čini mi se da su mnogi zaboravili šta su prave knjige..Šteta..vratiću ih na pravi put..hahaha...A knjizice raznih ženica, glumičica bez glumačke karijere, voditeljkica bez opšteg obrazovanja,iskustva i promene stanja, ocvalih jebačica i njima sličnih koje objavljuju autobiografiju sa već 35 godina i filuju sopstveni zivot izmisljotinama koje prodaju kao realnost nekim trećim ženicama koje će jadne u to da poveruju..Alal vera....Zar su to knjige...možda..jer je papir ukoričen.
Knjiga mora da ima početak, sredinu i kraj...kraj za novi početak..........
E, to se meni desilo.
Postoje stvari u životu koje su važnije od nekih drugih..Postoje LJUDI za koje nam se čini da kad ih svojom greškom izgubimo iz života, da.. da ćemo da umremo...
I meni se tako činilo. do skora..dok ponovo nisam dobila inspiraciju.
To bi za mene bilo nešto najstrašnije što mi se do sada dogodilo...U životu sam uglavnom dobijala sve što poželim.
Ali, ja sam uspela. I svako ima SVOJ Mont Everest i ja sam se na taj vrh popela.
Uz mnogo ljubavi....za MOJU PLANINU.
Klizala sam se, padala, dizala, mislila sam da ce mi glava pući od pritiska...razmišljala sam, zamišljala sam, plakala sam, nosila knedlu u grlu i kad se smejem...Stomak mi je radio, gušila sam se od suza i bez suza...Nestale su u jednom trenutku, pa su se vratile...Onda..onda bih na krako zaboravila..Pa, bih ponovo skupila snagu da istrpim ako se desio potpuni tektonski poremećaj i ako se Planina uskopistila jer ima tešku prirodu.....
Osećam kako će oluja da bude jer je danas zadnji dan punog Meseca i onda prestaje vedro vreme..Uvek kada je Mesec pun - vedro je. Obratite pažnju. Planina ..Pustinjski vetar..Ratnik...prolazi...dolazi..TU JE.
TU SAM.
Ratnik Planina ima oči kao fajumski portereti iz doba Ptolomejaca u Egiptu. Tamne oči. crno-smedje...Iskrene i širom otvorene oči kao dete kada se raduje..sasvim iskrene. I kose oči kada mu je lepo i kada je besan..ali, ta kosina se razlikuje u ta dva slučaja, a oči sijaju kao na ulju i menjaju boju. Čiji sjaj vidim u poptunom mraku.
Ratnik Planina ima ožiljak koji će milovati uskoro pustinjski vetar.
Ratnik planina dobio je indijansko ime Pustinjski Vetar jer je uspeo da me juče odvede i u Saharu i na more...Sad je komplikovano da objašnjavam kako, ali, on to ume i može i ima SNAGU....
Hoću da kažem da znam da svako mora da sidje sa vrha planine kao što je Mont Everest jer se tamo brzo umire...Nisam uopšte skolona patetici pa da napišem da bih umrla od ljubavi..Ne, zbog nje bih živela. a ljubav je mnogostrana i ne mora da bude ukalupljena u neki odnos koji mora da ima ime...
A da bih živela normalno i da bih bila kako treba i da bih volela Pustinjski Vetar ja sam morala da se spuštam sa vrha planine. I nije me uopšte briga ako ovaj text razumem samo ja, jer ga i pišem zbog sebe.........
Da, komplikovano je. Život nije lak. I mi uopšte nismo klinci..
A stvar je u tome da jedno od drugog budemo dovoljno daleko da bismo bili dovoljno blizu.
Knjiga mora da ima početak, sredinu i kraj...kraj za novi početak..........
E, to se meni desilo.
Postoje stvari u životu koje su važnije od nekih drugih..Postoje LJUDI za koje nam se čini da kad ih svojom greškom izgubimo iz života, da.. da ćemo da umremo...
I meni se tako činilo. do skora..dok ponovo nisam dobila inspiraciju.
To bi za mene bilo nešto najstrašnije što mi se do sada dogodilo...U životu sam uglavnom dobijala sve što poželim.
Ali, ja sam uspela. I svako ima SVOJ Mont Everest i ja sam se na taj vrh popela.
Uz mnogo ljubavi....za MOJU PLANINU.
Klizala sam se, padala, dizala, mislila sam da ce mi glava pući od pritiska...razmišljala sam, zamišljala sam, plakala sam, nosila knedlu u grlu i kad se smejem...Stomak mi je radio, gušila sam se od suza i bez suza...Nestale su u jednom trenutku, pa su se vratile...Onda..onda bih na krako zaboravila..Pa, bih ponovo skupila snagu da istrpim ako se desio potpuni tektonski poremećaj i ako se Planina uskopistila jer ima tešku prirodu.....
Osećam kako će oluja da bude jer je danas zadnji dan punog Meseca i onda prestaje vedro vreme..Uvek kada je Mesec pun - vedro je. Obratite pažnju. Planina ..Pustinjski vetar..Ratnik...prolazi...dolazi..TU JE.
TU SAM.
Ratnik Planina ima oči kao fajumski portereti iz doba Ptolomejaca u Egiptu. Tamne oči. crno-smedje...Iskrene i širom otvorene oči kao dete kada se raduje..sasvim iskrene. I kose oči kada mu je lepo i kada je besan..ali, ta kosina se razlikuje u ta dva slučaja, a oči sijaju kao na ulju i menjaju boju. Čiji sjaj vidim u poptunom mraku.
Ratnik Planina ima ožiljak koji će milovati uskoro pustinjski vetar.
Ratnik planina dobio je indijansko ime Pustinjski Vetar jer je uspeo da me juče odvede i u Saharu i na more...Sad je komplikovano da objašnjavam kako, ali, on to ume i može i ima SNAGU....
Hoću da kažem da znam da svako mora da sidje sa vrha planine kao što je Mont Everest jer se tamo brzo umire...Nisam uopšte skolona patetici pa da napišem da bih umrla od ljubavi..Ne, zbog nje bih živela. a ljubav je mnogostrana i ne mora da bude ukalupljena u neki odnos koji mora da ima ime...
A da bih živela normalno i da bih bila kako treba i da bih volela Pustinjski Vetar ja sam morala da se spuštam sa vrha planine. I nije me uopšte briga ako ovaj text razumem samo ja, jer ga i pišem zbog sebe.........
Da, komplikovano je. Život nije lak. I mi uopšte nismo klinci..
A stvar je u tome da jedno od drugog budemo dovoljno daleko da bismo bili dovoljno blizu.
Нема коментара:
Постави коментар