ovo je zakonom zasticen text/love thriller novel(parts)

Prošle godine prenela sam neke delove iz mog ljubavnog triler romana o novinaru detektivu Jovanu Hadži Iliću i njegovoj ljubavi, pimadoni Milici Milosavljević koje i dan danas možete videti kako u poznim godinama šetaju Beogradom..gradom svog života.Borci protiv sistema, protiv komunizma i nepravde.
7. i 9. januara ove godine prenela sam još jedan deo romana, čiji nastavak UPRAVO sledi!!!
1974'godina
Sledećeg dana svi su bili mamurni, izgubljeni, tužni, uzrujani i uplašeni zbog smrti svog prijatelja, pretnji Hadži iliću i telefonskih poziva koje su svi primili.Milicija je pokušala da utvrdi od rade da li je i njen ubijeni muž primio poziv, ali ona je bila u velikom šoku i imala je neku vrstu amnezije koju je doktor objasnio kao posledicu velikog stresa koji je pretrpela prošle noći.
A Jovan Hadži Ilić, urednik lista "Monden", sedeo je celog dana u redakciji. Preslišavao se šta se sve dešavalo proteklih dana, a pogotovo tokom večeri kod Luke Svetibabe.
To što je pretnja zakačena štipaljkom za nos pokojnika bila upućena baš njemu, novinaru i borcu protiv komunizma, a uvek i samo za-ISTINU, nije ga čudilo. Kao kontrarežimski čovek mnogima je samim tim stavom pljunuo direktno u lice. Ali, poštovali su ga; i vlast i policija, i tajna služba i kriminalci, i ljudi u egzilu i u emigraciji. Bio je čovek bez mrlje. Pošten, vredan, obrazovan, vešt i hrabar..zgodan.
"Hmm, da, da;baš to što sam potpuno čist poslužiće im sada da me možda konačno unište!"
Pozvao je milicu telefonom u Narodno pozorište. Posle njene probe, otišli su odmah, vis a vis pozorišta, u "Klub književnika", kod Bude i Ive, kako stari i odani gosti i danas zovu klub..duga je to priča..
Skupilo se celo društvo od prethodne večeri.Baksuzna noć 13.januara 1974.ostaće im kao noćna mora.SVIMA!?Većali su šta im je činiti.Drug im je bio ubijen i nazvan četničkim kopiletom. Smatrali su da je najbolje da se nadju na javnom mestu. Luka Svetibaba, vajar kod koga je bio žur i gde se desilo to strašno ubistvo na Kosančićevom vencu, bio je cirke kao i uvek, ali vrlo koncizan i rešen u svojoj nameri, smatrao je da društvo sa dočeka treba da pokrene sopstvenu istragu. Pokušavali su da ga smire, a on se na kraju rasplakao i rekao da ima veliki osećaj krivice što je uopšte i pravio taj glupavi maskenbal.Jer, da toga nije bilo, danas bi Mića zlatković, čovek iz porodice starih beogradskih antikvara bio ŽIV!
Ljudi su bili nemi, a onda slikar Brana Trakeš reče:" Ljudi, pa vi niste normalni..kao da nikada niste gledali Hičkokove filmove, kao da niste čitali Agatu Kristi ili Rejmonda Čendlera..Pa sigurno ste bar jednom bistrili um pokušavajući da proniknete u vijuge jednog Šerlok Holmsa..Pa, svi primismo one skaredne telefonske pozive i svi smo bili na zabavi. Nekome je to poslužilo kao alibi!..Pa da.Prosto ko ja, tj.pasulj.Ili je ubica medju nama ili je ubica neko od nas ili je to iscenirano da bismo se medjusobno zavadili i počeli da sumnjamo jedni u druge...I još nešto...
"Sačekaj.Odmah se vraćam", reče jovan odlučno, jer mu je gos'n buda prišao i rekao mu da ode ispred ulaza u kuhinju, gde je stajao stari, dobri, stabilni telefon sa brojčanikom i kutijom za metalni novac.
Ubrzo se vratio za sto, medju društvo u "Klubu književnika".
"Deco, upravo sam saznao nešto jezivo. Ona glumičica..o ooonaa, bože, šta mi je, počeh da mucam od besa..ona mala, da-Ana Sredojević, glumica,da.daaaa..baš ta..-nadjena je zadavljena u svom haustoru bez mini suknje od ševroa i sa jabukom medju zubima.Jadnica mala. Štipaljkom za nos i maloj ani bilo je zakačeno ceduljče na kome piše-"PARTIZAN SAM, TIM SE DIČIM! HADŽI ILIĆU, SVE SI MI BLIŽI!"
Strah i užas prostrujao je žilama svih prisutnih. ko je sledeći, pitali su se.jovan je osetio muku, muku u stomaku i žuč ispod jezika."Zar zbog mene da stradaju ljudi.Ja..ja..ja sam kriv ..ne-UNIŠTIĆU IH.Ko god da su!"
A ko je bio sledeća žrtva tog davnog, snežnog januara 1974!??!!?
U sred Beograda!!! Saznaćete u sledećoj epizodi iz serijala o dogodovštinama naših junaka.