Sada je pisanje za mene postalo kao disanje. moram da pišem, a ako ne dišem-mogu da budem živa još samo 21 gram....
Očekuje se od mene da budem duhovita, a s obzirom na to koliko sam plahovita, čak i kada mi ništa nije smešno...tu je osmeh..
osmeh može da bude od usta do usta..kez-sreća, ushićenje, detinja radost, zrelo saznanje, osmeh odobravanja, osmeh sebi u brk..samouveren osmeh..nekad tužan, grlen, koketan, šarmantan, zavodljiv, neodoljiv....
Desilo se nešto..nisam očekivala..Tako je uglavnom u životu. Neočekivano.....Htela sam prvo da pišem o samom pisanju. o procesu. Ponekad mi se, kao danas, čini da je dan za pisanje..izgleda da nije ili da ja nisam u stanju da iz sebe izbacim to što želim. podsvesno verovatno ni ne želim jer mi ni samoj nije jasno kako da.....KAKO DA...!?!? Bolje da odem u sobu i čitam Junga malo..A-ha..Da li se jung može čitati malo..? Ne može. može se o jungu malo pročitati, pa malo više. Ja volim više junga nego Frojda.. Ne mislim da je baš sve povezano u životu sa seksom i da je sve vezano za to kako vas/nas je mama držala za ručicu dok je tata jurio ženske. na primer...Uzgred, veličanstvenog znanja i elegantnog ponašanja..nikad pretenciozan i spreman i da kaže da nešto NE ZNA(mnogima je to nemoguće da kažu za sebe, obično sveznalicama neznalicama), profesor doktor Vladeta Jerotić je jungovac. Često sam za vreme studija i kasnije u životu sa njim razgovarala o raznim stvarima i kada sam ga jedared zamolila da mi objasni neke razlike u katoličkim redovima, iako mi je savršeno objasnio ono što sam želela da znam, pošteno i iskreno je rekao da ne smatra sebe nekim naročitim znalcem..sic...na tu temu. Da, ispričaću vam o tom jednom kasnom letnjem popodnevu kod profesora Jerotića.kućni smo prijatelji, moji roditelji i on jako se uvažavaju, a on i ja oduvek smo zanimljivi jedno drugom. Divan stariji gospodin i ja, mlada-mladog znanja i nemerljivog uz njegovo savršeno. Razgovarali smo i o moći kose, o infantilnosti, o tome zašto sam radila ono ili ono ili nešto treće..o postupcima, porivima, otporu autoritetu, sećanjima..Njega zanima trenutak. Ne, nisam mu bila pacijent. Ne. Analiziranje. I tako, jednog toplog dana pre 10 i više godina, njegova je supruga, pokoj joj duši plemenitoj, slučajno zaključala mene i njega. Otišla je u kupovinu, a to kod žena ume da se protegne i na ceo dan i ponela je greškom i njegove ključeve.
Inače, profesor Jerotić obožava fudbal i znam da je imao nameru da gleda prenos utakmice negde oko 20.30h..21h..znate te fudbalske termine i nameravao je da jos malo pričamo i znala sam kada tačno treba da se pozdravim i odem kući.
MEDJUTIM...Dok smo razgovarali zvonio je telefon. Profesor nije reagovao. Zvoni i dalje. Ja kažem - "Profesore, zašto se ne javite. znate, ja se uvek javim na telefon jer se nadam da ću čuti nešto lepo..neku lepu vest..nešto..znate..javite SE..nikada ne znate šta ćete čuti sa druge strane".
dopalo mu se to što rekoh..Zagolicalo je njegovo interesovanje, pa reče - "Navoditš,-te(nekad mi je persirao, nekada ne, a više sam volela da mi ne persira)me..a ja, eto...možda je neko za koga nisam spreman..spreman da razgovaram..."
Telefon i dalje zvoni i sve se ovo odvija brže-"Hmm..možda je jedna pacijentkinja sa problemom..ima jaku tremu pred nastupe..umetnica..nije iz Beograda...nije baš zgodno nekad kad me zove..."
I BI ONA. Profesor Jerotić je bio u neku ruku zainteresovan za celu ovu epizodu i sa naučne strane a i sa svoje lične. jer, uspela sam da ga navedem da se javi iako nije hteo,a predosetio je da će ga pacijentkinja gnjaviti....Ali, brzo je završio razgovor, a ja sam već cupkala čekajući da mi otključa vrata.
GDE SU KLJUČEVI?
Mobilni nije još bio u opticaju..ili jeste, ali ga bračni par Jerotić još tada nije koristio. ključeva bilo nije. Šta ćemo sada. Počeo je da biva blago nervozan i došao je trenutak u kome ja treba da smirim velikog majstora za psihu. Ubedila sam ga da za gdja Jelenu ne treba da se brine, jer će sigurno brzo doći, a da ako ne bude brzo došla zovemo majstora da razvali bravu. krajnje rešenje bilo bi to. složio se.
utakmica samo što nije počela. Rekoh da ne obraća pažnju na mene i da će sve biti u redu.
Gospodja se ubrzo pojavila.
Pozdravila sam se, razmenila značajne poglede sa dragim doktorom i otišla kući, pa ko zna gde...
Ovo je jedan sasvim običan-neobičan doživljaj iz života.
A ja sam tada konačno shvatila da neki muškarci zaista vole fudbal najviše na svetu.
Нема коментара:
Постави коментар