субота, 16. април 2011.

ovo je zakonom zasticen text/kasniti, zakasniti, cekati....

Au, baš žurim. moram da napišem text za 20 minuta, a za post imam deset i onda gasim comp i krećem da se spremam. Danas je Gerina izložba. Gera je jedan od DOBRIH DUHOVA BEOGRADA. Gera sada nije tu. otputovao je. bilo bi bolje da je zakasnio. ali, taj put nije mogao da odloži. Prokleti put. Zadnji..ili poslednji...? Još ovaj put...Nego, baš je ružno kasniti, strmoglavo se spremati, bukvalno padati po kući..razbacati stvari na sve strane. Pritom, zvoni fixni, pa mobilni, pa neko nešto govori, a ja ga ne slušam. ni on mene ne sluša.A dogovaramo se po deseti put. pa, dok nije bilo fucking moba, lepo kažem Mariji - "Jel se vidimo u Cveticu sutra oko 2". I vidimo se. Svi. Prećutni dogovori su najbolji dogovori. pomoću mimike, znakova, mahanja rukama.Smucilo mi se da me neko stalno zivka i proverava na kom sam ćošku. A za kašnjenje me je pelcovala direktno moja marija Pešić Andrejević, moja kumica. Krstio me je njen tata. Tada sam povukla popa za bradu. marija je uvek kasnila. Moje društvo je vrlo specifično, godinama smo zajedno bili i noću i danju, pa se dešavalo da nas sedmoro do desetoro čeka Mariju ispred zgrade, ćošak iznad Ladine kuće u Krunskoj, baš tamo gde je pisao opasno dobar grafit - "LADA JE POŠTENA DEVOJKA". Jako. Kad je čekić u pitanju tačno se vidi koji tip čekanja je noćna mora u tom trenutku. oni koji čekaju šemu uvek gledaju, uglavnom držeći ruke u džepovima, neformalno i navrat-nanos obučeni, nervozno šetkaju levo-desno, pa vrte mob. to ume da potraje dosta dugo. dileri su bezobrazna sorta.ali ne može se bez njih. Kada mladić čeka devojku ili obrnuto, pokušavaju da deluju nezainteresovano i nonšalantno(isto kao kod čekanja šeme9, ali u glavi uvek stoji ona užasna pomisao da se onaj/ona koga cekamo neće pojaviti. Meni se desilo u životu, a neću da prizivam, što bi babe rekle, da budem ispaljena samo nekoliko puta. beograd je grad u kome se mnogo kasni. Ne mislim sad na saobraćaj, nego na onu staru bg. foru da se dodje umesto u rečenoh 21h, u 24h..i onda se taj neko pita dal' je bilo nekog pre nego što je došao, a koga je to bilo, a šta je propustio, a ko će tek doći. Na izložbe, koktele, sedeljke, rodjendane, a da ne spominjem pozorište, bioskop i poslovne sastanke - mora se doći na vreme. Žur i diskoteka su nešto sasvim drugo. Nikada nisam volela što je moja mama bila poprilično u asinhronom odnosu prema vremenu jer nikada nije imala radno vreme kao filmski prevodilac na RTB-u, nego se sama dogovarala kad je usnimavanje filma, kajron itd. I ja sam bila mala, a ona kaže da će da dodje u 3 popodne,a pojavi se 3 sata kasnije. I ja sam ponekad plakala i pitala se da joj se nešto nije desilo. ali, uvek je sve bilo OK i uvek bi mama došla sa nečim lepim kući. Moj otac apsolutno ne kasni. ni minut. on je glumac i istreniran je. I zbog sporta kojim se aktivno bavio i zbog glume.Kavo je to ludilo kada glumac kasni na predstavu. Celo pozorište počne da strepi. Ja se jednom nisam pojavila na izvodjenju "korešpodencije" u Ateljeu 212. Mira Banjac je bila van sebe i mislila je da mi se nešto desilo. Bata Stojković je bio strahovito ljut, ali mi ništa nije rekao.Ja sam se svima pojedinačno izvinila na sledećem izvodjenju. U predstavi je glumio i tata. bar je on znao da sam napravila neko sranje. više ne pravim sranja. Sem kad pravim. Malo. nisam savršena. ni malo. Kada sam kao sumanuta išla redovno na vežbe na Taš i to 3-5 puta nedeljno, bila sam k'o zapeta puška. Trebalo mi je preko Malog Tašmajdana od kuće do Taša 4 min*presvlačenje4 min+ izlazak u salu, uzimanje stepera i nameštanje - još 2 min. To je disciplina.Ne kasnim sa textovima, ali ih često pišem u zadnji čas. VREME. Time is on my side. Iako mi je kosa skoro sasvim osedela, nemam bore. Računam - moja farba košta mesečno 700 din, a face lifting do koga ne želim nikada da STIGNEM je mnogo, mnogo više. jedino gde se ne može zakasniti je sopstvena sahrana, ali i to je moguće, ako....bilo bi bizarno da sada pišem o tome, jer ima ljudi koji su u žalosti. nisam dorasla Šijanu, dušku kovačeviću i "Maratoncima", pa da mogu tako neverovatno da se šalim sa smrću.U Portugaliji ljudi kasne po sat, dva...Italijani su dosta opušteni, Skandinavci tačni.Nemci da. JAPANCI PRVACI SVETA. Kasniti znači ne poštovati ni tudje ni svoje vreme. Mada, dešavalo mi sed a zaista mislim da ću uspeti tog dana da stignem sve, ali jednostavno - nisam uspevala. Nisam ispaljivač. nikada nisam ispalila nekog sa kim sam se dogovorila. Otkazivala jesam dogovore milion puta. ali, na vreme. Pre nekoliko meseci prijatelji su me pozvali u bioskop i dogovorili smo se da me pokupa kolima na tom i tom ćošku. U 7,20. Hvala Bogu, to je bilo blizu moje kuće, a prethodno sam većbila napolju tako da sam bila spremna. i stojim ja na ćošku i gledam u sva kola, pošto prijatelji imaju nekoliko u opticaju, pa nisam znala kojom će makinom doći. Zvoni fucking mob. javlja se drug."Mi ne možemo..njoj je..fjgkhjkfhjktjh". I kažem mu da se osećam kao budala. Zato volim najčešće da odem negde sama, pa se tamo sastanem sa društvom. ili da pouzdana osoba dodje po mene tačno na vreme. Kao moj drug Sava. I Lada je jako brza. dok sam vodila intenzivno noćni život bilo je drugačije. smeta mi što u beogradu ne postoje prava lounge mesta za "izmedju" npr. modne revije i odlaska na žur. uvek postoji neki gap od sat, dva,a često nemamo "pacijenta" s kojim da ga provedemo. Za svaki gap(gep=rupu), ako ste u centru grada, a naravno - i ako nije rupa u vremenu, predlažem vam meni najdraži overground kafic u gradu - "ŠNAJDER" u Kneginje Ljubice 8. Prekidam. Ne želim da zakasnim, a sad mi se baš piše li piše. Tako je to u životu. SVET NAOPAČKE. Setih se i kako je kad putujem. Tu sam veoma tačna, disciplinovana, ali panična sam oko prtljga. Naročito u povratku, kada se nove stvari vraćaju sa mnom. Mada, postoji jedan dan i to značajan dan, ali ne i radostan dan kada su ptice pevale "Aleluja". To je bio 9.mart. da, taj 9.mart. Iz Bordoa došla sam TGV-om u Pariz. sve vreme su me neki Crnci gutali očima. Ja to volim inače.Kad me dobri frajeri gutaju očima to je cool. dakle, stignem a Paris, saceka me XX ...i sad juri taxi.Taxisti su tog dana štrajkovali u Parizu. nisam bila svesna, niti sam mogla da znam,sem da sam imala pri sebi mini radio i slušalice u ušima da čujem B92, ili BBC.Da sam znala i da nisam uspela da se nekako ufuram sa još jednim gospodinom u kola nekih finih ljudi koji su nas prebacili na aerodrom - ja NE BIH STIGLA NA JEDAN OD POSLEDNJIH LETOVA za Beograd za narednih skoro 10 godina. I ne bih se tog fatalnog 9. marta vratila u Beograd. Tata me je sačekao sa rečima kada smo sleteli.Samo je rekao - "Tenkovi su na ulicama". Sve mi je bilo jasno sat vremena posle sletanja. Eto, ponekad zaista treba zakasniti, jer to može da vam promeni život. da sam tog fatalnog dana zakasnila na poslednji let za BEograd i ušla u jedan od poslednjih aviona koji je sleteo na pistu beogradskog aerodroma, ostala bih u Parizu kod Lare..ili Maje..ili bih se vratila kod Ivana u Bordo...Kako sam bila glupa i kako sam želela da osetim onaj osećaj sreće u stomaku i u grudima kada slećemo u Beograd. PROKLETO TAČNA. A život bi mi bio drugačiji da sam zakasnila tog dana. Ne kajem se. Nikada.Ma, lažem - kajem se.Retko.A tako su lepo i organizovano štrajkovali pariski taxisti tog dana.?bem ti i tačnost i život. ali, prodje skoro 20 godina i dogodilo se mnogo toga od tada.ali, to je neka druga priča.nova. a , ni sad nemam više vremena.Što bi rekla baba Desa.ŽURIM.

1 коментар:

  1. Izvinjvam se na greškama prilikom kucanja, ali JAKO SAM ŽURILAAAAAA! Hvala na razumevanju.

    ОдговориИзбриши